EKSKLUZIVNO: Ostajem u Crvenoj zvezdi!

Njegova sezona, u znaku broja 1. Prva u Crvenoj zvezdi, prvo mesto na kraju sezone, prva šampionska kruna u trenerskoj karijeri, prva titula za Sportsko društvo Crvena zvezda.

Ivica Jevtić! I posvetio je trofej klubu koji mu je verovao kada se prihvatio posla, supruzi Ivani i sinu Relji i ćerkici Bianki, koji nisu propustili nijedan meč, Delijama, koje su njega i momke „nosili” do „zlatnog podijuma”. Ali ovo je tek početak Jevtićeve priče u trofejnom klubu iz Ljutice Bogdana. A otkriće i sam akter priče da je tako.

U ekskluzivnom razgovoru za Sportski žurnal, da, potvrdio je 40-godišnji stručnjak da ostaje u Crvenoj zvezdi u sezoni 2024/25, kakvi su planovi a vezani su za Evropu i Ligu šampiona, zašto ga zovu „vojnik” i kako je jedna utakmica  sklonila sa lica suze a raširila osmeh nasledniku Relji, a lepšoj polovini Ivani bila najlepši dar za rođendan…

Telefon je zvonio u dogovoreno vreme, Ivice nema ali kao i uvek, uvrati profesionalac poziv, ne prođe ni minut:

- Punio se telefon, upravo je Relja rekao, „tata, zove te Žurnal” (smeh).

A verni tatin navijač kao da je znao da priča prvaka Srbije počinje upravo od njega.

Da li je Relja sada zadovoljan, lio je krokodilske suze posle treće utakmice, ipak, na kraju se smejao i radovao sa Vama, pevao sa Delijama i pratio ih u stopu?

- Relja je pre svega srećno dete pogotovu sada posle šampionske titule. Verujem da nema srećnijeg dečaka od njega u Požarevcu. Imali smo, ne mogu da kažem da nismo, problem. Kada se pobedi sve je lako, radost, opšte veselje. Poraze baš emotivno doživljava. I posle te treće utakmice na Banjici plakao je baš baš. Kako bismo sprečili to, supruga je rekla da ako bude plakao na poslednjoj koja je odlučivala o prvaku, da se neće ni ići na utakmicu. Ali, dosetio se i i pitao „jel mogu da plačem od sreće”. I kada nije znao šta da radi, smislio je u trenutku. I jeste neko ko ne propušta utakmice kada igra Zvezda, na svakoj navija u bilo kom sportu, kod kuće uvek igraju Zvezda protiv Partizana i naravno, uvek Zvezda pobedi. Jer tako Relja reši.

Poklopilo se da je i rođendan supruge Ivane, bio dan pre, ispostaviće se, proslave pehara Crvene zvezde, lep poklon i za nju?

- Baš tako. Dan ranije je proslavila i kako je to sjajno, može da bude jedan od poklona. Mogu da se zahvalim igračima što sam za ovu proslavu prošao jeftinije nego obično (smeh). Veliko hvala Ivani, na podršci, ne samo njoj, porodici, mami i tati, tastu i tašti, Ivaninoj i mojoj sestri. Svi su učestvovali, gurali me napred i kada je bilo teško, bili su taj impuls, znali su da me motivišu.

Zašto Vas zovu vojnik, kolege treneri ali i vaši igrači?

- Stvarno ne vidim sebe tako. Ali verujem da ima nešto čim su mi dali taj nadimak. Uvek pokušavam da imam drugarski odnos sa igračima. Kod mene sve može, i da dođeš i kažeš ne trenira mi se. Pošteno, puštam jer što da neko kome možda nije dan, otežava i sebi i drugima. Da se zakasni, može, dan odmora, može. Da se nazdravi pivom, i to. Ali, to je sve van terena. Priča o meni i vojniku sigurno se vezuje za teren. Jer kada počne trening, tada sve staje, problemi i ekipe i moji se ostavljaju sa strane, fokus je samo na odbojci, lopti i radu.

Kada ste došli u Zvezdu znali ste kakvi su planovi i šta se od Vas očekuje pa i kada ste birali igrače, a bio je šarenolik sastav. Da li ste u nekom trenutku posumnjali u izbor, ili pak rekli to je to, oni mogu da donesu i titulu?

- U tom trenutku nisu napravljeni rezultati koji su se očekivali, dve godine. Znao sam to s jedne strane može da bude i mina i šta će biti kada se prihvatim posla. Nije postojao pritisak, možda sam ga ja sebi nametnuo. Zašto, u razgovoru sa Rosketom (op. aut. Nikolom Rosićem) generalnim direktorom, nisam nijednog trenutka osetio moranje. Samo je rekao moramo da izborimo Evropu. Možda je to bila dobitna kombinacija što ništa nije nametnuto. Trofej se nije spominjao. Konsultovali smo se sve vreme, dosta pričali, budžet je bio manji, bili smo malo ograničeni. I sada mogu da mu se zahvalim, jer je ispoštovao sve što smo se dogovorili, naše ideje i želje koje nisu bile nerealne. Samo smo razmišljali da napravimo ekipu dobrih momaka koja će raditi da se prilagodi sistemu. I to smo i dobili. Verovali smo od početka, svi mi, uz podršku i Dragana Kilibarde, predsednika kluba, Jovice Cvetkovića, sportskog direktora. Nijednog trenutka nismo osetili da su nezadovoljni što se tiče mog rada, igrača.

Taj 26. april 2024. godine, vreme je proletelo od avgusta i prvog okupljanja do 13. zvezdice, koliko Vam i je i šta sve utkano u tom danu za pamćenje?

- Kao igrač sam osvajao trofeje u Budućnosti i to sa trenerom Kolakovićem. Ali, ovaj prvi trenerski, sigurno da će ostati urezan, dok se budem bavio odbojkom. Prenosiću na Relju, Bianku, ako Bog da još neke naslednike. I na samo njima, porodici, kao jednu lepu sliku. I ako budu dolazili,  novi trofeji sa Crvenom zvezdom, ovaj će imati posebno mesto.

Novi s Crvenom zvezdom, dakle ostajete?

- Ostajem. Tek mi je prvi trofej, mlad sam. I trudiću se da uvek pronađem motiv za nove uspehe. Uz podršku i ljudi koje sam naveo ali i selektora Kolakovića, Bojana Janića, i na klupskoj sceni smo tu da jedni druge motivišemo. U ovom trenutku u reprezentaciji i za Ligu nacija, Olimpijske igre.

A od igrača, tu su domaća takmičenja ali i Liga šampiona?

- Dosta sam pričao sa Rosićem što se tiče tima za sledeću takmičarsku godinu kako su išle utakmice, a vrata se polako otvarala. Međutim, nismo hteli ništa da kvarimo, da utičemo na igrače koji su u Zvezdi i koji su izneli ovu sezonu, u smislu nekih pregovora. Ostavili smo sve to kada se završi liga pa polako sa igračima koji su u timu ali i sa onima koji bi možda mogli da obuku dres Crvene zvezde. Koliko od ponedeljka ćemo sesti i praviti planove.

Za kraj o emocijama koje (ni)su eksplodirale, rekli ste da ih čuvate kada bude proslava krune?

- Možda sam malo fizički umoran, ali ostale su emocije. Još uvek imam to u grudima, kao da se utakmica nije još završila, kao da još uvek igramo. Verovatno još uvek nisam svestan uspeha koji smo napravili. A nisam ni kao izduvan balon što bi možda bilo i normalno. Citiraću Acu Stojanovića koji je rekao „poraz u našoj veri ne postoji”, dodaću, „u mojoj veri odustajanje ne postoji”. Tek ću da se borim i nadam se, radujem se novim dobrim rezultatima!