Колико још има до очаја?

Грчка влада је у фебруару 2015., забранила фудбал. Крајем тог месеца, ипак је ограничила забрану играња на недељу дана. Идеја да укинете фудбал једнако је назграпна, као идеја да рецимо засадите ананас на Пивској планини. Надати се, да сваку бесмислицу не морамо преузети од других, и да никоме неће пасти на памет да забрани фудбал у малој држави, покрај мора. Иако црногорски фудбал баш вапи за забраном свога постојања, починити грчку глупарију из 2015., било би равно самоскраћењу мандата – баш свих фудбалских, назови, радника. Гласови одобравања за грчку идеју, који се ових дана чују по црногорским улицама, ипак нису безазлени.

Тако је с фудбалом у Црној Гори. Колико год покушавао да игри даш апсолутно првенство, колико се год трудио да се све што се има десити, догоди током игре, зезнуће те такозвана стварност, ту на, и око, стадиона.  Мало је још остало до очаја. Ако је ишта остало. Серија „колапс фудбала у Црној Гори“ настављена је наравно и ове сезоне.  Требало би заиста много, много простора за све глупости, али и то смо  ето, дочекали да, назови фудбалер, нокаутира клупског друга.  Сви они редовни порицатеље смисла игре на овим просторима, они који „више не прате домаћи фудбал“, они који мисле „да фудбал треба укинути овде“, сви  су они  након  ударца у лице Ивановића,  наставили са дискурсом „пропао фудбал“. И пропао је.

Све и да нас убедите како је то само „несретни инцидент“,  повишена температура, потез је толико идиотски, непримеран, да се не може оправдати пуком бесловесношћу.  Од самог ударца, живи били па видели, још бљутавије биће тумачење истог, и ћутање, одговорних, који су не само ову, него и претходне црногорске фудбалске бруке,  могли спречити. Јер, само тешка наивчина може помислити, да  је црногорски фудбал на самом дну, ето случајно. 

Све што нам ових дана, година,  у лице проспе фудбал,  није  више ни за осуду. То је за неке друге судове, судове смисла, судове, који долазе после морала, па и после етике, неке судове за те који тврде да су велики хришћани или какви други верници, а нису ни атеисти, ни агностици, него некакав свет сведен на одсуство супстанце,  а пре  свега одсуство смисла. Могла би нам бити нема врста утехе: нисмо најгори. И нисмо. Него смо једнаки. Никад веће једнакости међу нама.  Братство слепих, глувих, братство једнакости у духовној беди. Без слободе, радости живота,  без лепоте фудбалске игре. Осим ако то није ослобађајуће: коначно одустати од сваког смисла, плутати по површини неке устајале водурине која нити спира, нити прља, која само тако јесте.  Тако да – срљамо даље, спокојно и одлучно.

Надлагујемо се сами са собом, надгорњавамо у самообманама, меримо се у просташтву и простаклуцима, лажемо друге о себи и себе о другима, раскеречени између приимитивног удворишта и још примитивније бахатости.

Немоћ на једној и обест на другој страни, стално самозаварање и стална импровизација, ако не падне киша, терен,  ће мождаи издржати. А можда и неће. Нешто ћемо, већ измувати.  Важно је да је крив неко други, увек је неко крив за наше грешке само ми нисмо, ми смо се ту задесили. Кад нисмо забринути, онда смо поносни. Кад не успемо, онда смо само самосажаљиви, сентиментални, склони дерту, онда тражимо разумевање да разбијемо флашу поломимо стакларију, прођемо кроз црвено. Ударимо неког по сред лица.     

Ти исти су онечистили сваку помисао на фудбал. А фудбал је спорт, он је чистота сам по себи, па се у њега уписани механизми етичког прочишћења активирају сами од себе. Не буде увек  правде ни права, али на крају увек буде знано ко је ко и шта је шта. Све се, види на терену. А у свечаним ложама не види се ништа.  Осим што се и тамо, понекад, размене ударци овореном и затвореном шаком.  И што нам неки, за фудбал који је испод сваког нивоа, кажу да је чак врло добар.

Непрекидно се долива уље на ватру, тако да се пожар у којем је већ много сагорело шири и даље. Код нас су, заиста нездраве околности, јер се у свему виде нечији прсти. Само мала, болесна, провинцијална мржња, само стално „ а шта сте ви, а ко сте ви,а шта сте ви оно нама онда“.  Непрестано увођење везника „али“, како би се рекло: „али ви сте нама“ , и тако даље, и тако грђе. Провниција је у људима, и увек је ту, у позадини сваког постигнућа. Можда зато нема радости. Ни радости, једно без другог не може, игра и радост су синоними. Слуђени, параноидни свет, овај наш у којем, ето боравимо.  Кад се више не стидиш, онда више не постојиш. Нема скандала, јер све је већ скандал. Нема преседана, јер преседан живимо.