Koliko još ima do očaja?

Grčka vlada je u februaru 2015., zabranila fudbal. Krajem tog meseca, ipak je ograničila zabranu igranja na nedelju dana. Ideja da ukinete fudbal jednako je nazgrapna, kao ideja da recimo zasadite ananas na Pivskoj planini. Nadati se, da svaku besmislicu ne moramo preuzeti od drugih, i da nikome neće pasti na pamet da zabrani fudbal u maloj državi, pokraj mora. Iako crnogorski fudbal baš vapi za zabranom svoga postojanja, počiniti grčku glupariju iz 2015., bilo bi ravno samoskraćenju mandata – baš svih fudbalskih, nazovi, radnika. Glasovi odobravanja za grčku ideju, koji se ovih dana čuju po crnogorskim ulicama, ipak nisu bezazleni.

Tako je s fudbalom u Crnoj Gori. Koliko god pokušavao da igri daš apsolutno prvenstvo, koliko se god trudio da se sve što se ima desiti, dogodi tokom igre, zeznuće te takozvana stvarnost, tu na, i oko, stadiona.  Malo je još ostalo do očaja. Ako je išta ostalo. Serija „kolaps fudbala u Crnoj Gori“ nastavljena je naravno i ove sezone.  Trebalo bi zaista mnogo, mnogo prostora za sve gluposti, ali i to smo  eto, dočekali da, nazovi fudbaler, nokautira klupskog druga.  Svi oni redovni poricatelje smisla igre na ovim prostorima, oni koji „više ne prate domaći fudbal“, oni koji misle „da fudbal treba ukinuti ovde“, svi  su oni  nakon  udarca u lice Ivanovića,  nastavili sa diskursom „propao fudbal“. I propao je.

Sve i da nas ubedite kako je to samo „nesretni incident“,  povišena temperatura, potez je toliko idiotski, neprimeran, da se ne može opravdati pukom beslovesnošću.  Od samog udarca, živi bili pa videli, još bljutavije biće tumačenje istog, i ćutanje, odgovornih, koji su ne samo ovu, nego i prethodne crnogorske fudbalske bruke,  mogli sprečiti. Jer, samo teška naivčina može pomisliti, da  je crnogorski fudbal na samom dnu, eto slučajno. 

Sve što nam ovih dana, godina,  u lice prospe fudbal,  nije  više ni za osudu. To je za neke druge sudove, sudove smisla, sudove, koji dolaze posle morala, pa i posle etike, neke sudove za te koji tvrde da su veliki hrišćani ili kakvi drugi vernici, a nisu ni ateisti, ni agnostici, nego nekakav svet sveden na odsustvo supstance,  a pre  svega odsustvo smisla. Mogla bi nam biti nema vrsta utehe: nismo najgori. I nismo. Nego smo jednaki. Nikad veće jednakosti među nama.  Bratstvo slepih, gluvih, bratstvo jednakosti u duhovnoj bedi. Bez slobode, radosti života,  bez lepote fudbalske igre. Osim ako to nije oslobađajuće: konačno odustati od svakog smisla, plutati po površini neke ustajale vodurine koja niti spira, niti prlja, koja samo tako jeste.  Tako da – srljamo dalje, spokojno i odlučno.

Nadlagujemo se sami sa sobom, nadgornjavamo u samoobmanama, merimo se u prostaštvu i prostaklucima, lažemo druge o sebi i sebe o drugima, raskerečeni između priimitivnog udvorišta i još primitivnije bahatosti.

Nemoć na jednoj i obest na drugoj strani, stalno samozavaranje i stalna improvizacija, ako ne padne kiša, teren,  će moždai izdržati. A možda i neće. Nešto ćemo, već izmuvati.  Važno je da je kriv neko drugi, uvek je neko kriv za naše greške samo mi nismo, mi smo se tu zadesili. Kad nismo zabrinuti, onda smo ponosni. Kad ne uspemo, onda smo samo samosažaljivi, sentimentalni, skloni dertu, onda tražimo razumevanje da razbijemo flašu polomimo staklariju, prođemo kroz crveno. Udarimo nekog po sred lica.     

Ti isti su onečistili svaku pomisao na fudbal. A fudbal je sport, on je čistota sam po sebi, pa se u njega upisani mehanizmi etičkog pročišćenja aktiviraju sami od sebe. Ne bude uvek  pravde ni prava, ali na kraju uvek bude znano ko je ko i šta je šta. Sve se, vidi na terenu. A u svečanim ložama ne vidi se ništa.  Osim što se i tamo, ponekad, razmene udarci ovorenom i zatvorenom šakom.  I što nam neki, za fudbal koji je ispod svakog nivoa, kažu da je čak vrlo dobar.

Neprekidno se doliva ulje na vatru, tako da se požar u kojem je već mnogo sagorelo širi i dalje. Kod nas su, zaista nezdrave okolnosti, jer se u svemu vide nečiji prsti. Samo mala, bolesna, provincijalna mržnja, samo stalno „ a šta ste vi, a ko ste vi,a šta ste vi ono nama onda“.  Neprestano uvođenje veznika „ali“, kako bi se reklo: „ali vi ste nama“ , i tako dalje, i tako grđe. Provnicija je u ljudima, i uvek je tu, u pozadini svakog postignuća. Možda zato nema radosti. Ni radosti, jedno bez drugog ne može, igra i radost su sinonimi. Sluđeni, paranoidni svet, ovaj naš u kojem, eto boravimo.  Kad se više ne stidiš, onda više ne postojiš. Nema skandala, jer sve je već skandal. Nema presedana, jer presedan živimo.