Пешић: Не успевам да пробудим људе који воде кошарку

Киша, досадна, јесења у априлу, саобраћајни колапс око Ушћа, нервозни возачи трубе и упадају преко реда за скретање ка Краун Плази. Нови изглед околине реномираног хотела, шетачи по тротоарима са капуљачама на главама.

Касно поподне једног обичног дана у Београду, прилично депресивно... Тако је и кад је напољу жега, кад упече и кад се ужари асфалт, кад се бежи са улице... све док се не уђе у оазу луксуза...

На време тешко може да се утиче, памти се по догађајима догађајима и људима, године се броје и разликују по њима.

Договор са селектором кошаркашке репрезентације Србије Светиславом Пешићем је да се нађемо на рецепцији. У 17 часова. Нема га, вадим телефон из џепа да видим колико је сати. Прилази карактеристичним ходом крепки 75-годишњак, ко га не зна у њему би видео барем две деценије млађег човека. Хајде да га не урекнемо, одлично изгледа.

- Касним два минута – гледајући у сат као Јапанац каже Пешић.

- Не два него пет – кажем као прекорно и смејем се. Вероватно ће неко реаговати на превише слободе, али дуго се знамо, четрдесет година, отуда и неформални увод.

Пешић нас као прави домаћин, води у неку врсту клуба. Мирно је, бирамо сто и удобне фотеље. Потом одлазимо до шанка да се послужимо пићем.

Пре званичног разговора питамо се за здравље и породицу, пријатеље, брзопотезно евоцирамо неке успомене...

- Да ли је жив Панчевац Златко Сајков? – пита Пешић...

Тако је кренуло, завршило се после два и по сата на сличан начин...О томе неком другом приликом.

А између?

Како Вам је у хотелу? И први пут кад сте били селектор боравили сте овде?

- Кад сам прихватио да поново преузмем репрезентацију наше земље одлучио сам да се без задршке посветим државном тиму.

Као да размишља прави паузу, па наставља:

- Слободно време користим да упознам Србију, отишао сам из ње још 1971, пре тога три и по године сам био играч Партизана и становник Београда. Наредних 16 година сам провео у Босни у Сарајеву, одакле сам 1987. отишао у Немачку да будем бундес селектор....

Ту застаје...

- Недавно сам био у Аранђеловцу, у хотелу Извор имао сам предавање менаџерима о комуникацији, мотивацији и сличне теме, а у повратку скренем путем којим никада нисам прошао, ка Младеновцу. И био очаран лепотом тог дела Шумадије...

Да пређемо на кошаркашке теме? – пита селектор и отвара свеску, роковник.

Може, наравно.

-У логу селектора сам другачије доживљавао и замишљао...

Како? - прекидам саговорника и дижем поглед.

- Био сам селектор немачке репрезентације и тренер свих селекција у Југославији, као и клупски тренер у много средина. Сада сам селектор Србије, селектирам играче, правим програме припрема уз сарадњу Савеза и Драгана Тарлаћа, директора репрезентације. Жао ми је што за ово време проведено овде нисам још успео да знањем и ентузијазмом пробудим људе који воде нашу кошарку. Јер њу не чине само Звезда, Партизан и репрезентација. Кошарка је нешто много шире. Са аспекта интересовања она никада није била популарнија, а да има мање потенцијала. Дакле, жао ми је што не успевам, али трудићу се и даље да пробудим одговорност код одговорних људи.

Уздах, па за нијансу гласније наставља:

-Српска кошарка је систем такмичења, Регистрациони правилник, правилна селекција младих играча, применљива методика тренинга...На жалост помака је мало и нисам сигуран да смо на правом путу.

Још гласније говори Пешић:

- Ми смо се веома добро ушушкали, фино нам је, не излазимо, шта је напољу не знамо. Не занимају нас промене, „а што бисмо ми нешто мењали кад нам је све добро“. А земља смо кошарке која нема ни тренажни ни национални спортски центар, као фудбалски и одбојкашки савез.

Ту није крај, Пешић везе даље:

- Свака земља је специфична...Апсолутно је добро да имамо Звезду и Партизан и да нас представљају у Евролиги, они би требало да добију сталну лиценцу као Жалгирис.

Пауза да се удахне:

- Волео бих да више наших клубова игра у Европи, једина смо земља без њих у интернационалним такмичењима, ако изуземемо Звезду и Партизан. Нисам против АБА лиге, али да ли је Србија задужена да и даље развија окружење. За нас је АБА лига превазиђена, али не видим да нашим клубовима нешто смета. Можда због тога што је АБА једина лига у Европи са отвореним тржиштем за играче, свих 12 играча у тиму могу да буду странци за разлику од Шпаније, Француске, Немачке, Италије где је формула домаћи страни играчи 5+7 или 6+6....

Пешић зна материју:

- Успеси су заслуга прошлости. Југословенска и српска кошарка је некада били авангарда, по систему такмичења, правилницима, селекцији...ЈУБА лига је била најјача у Европи. Највећи број тренера и играча у Југославији био је са простора Србије.

У чему данас предњачимо?

- Угасили смо националну лигу и формирали АБА2, мало нам је била АБА1.

Каква је ситуација са репрезентацијом:

- Поносан сам на репрезентацију и њено место у народу. Урађена је делимична смена генерација, имамо формирану екипу и за наредни олимпијски циклус. Играчи су ипак најбољи део наше кошарке, али морамо бити свесни да нам се потенцијал смањује, иако се и даље посвећеност играча за репрезентацију не мења.

Да ли вама уговор са завршетком Олимпијских игара истиче?

- Да.

Наставак сарадње Вам није понуђен?

- Пре него што донесем било какву одлуку прво ћу обавити разговор са одговорнима у Савезу. Фокусиран сам на Олимпијске игре које су испред свега и мојих личних планова.

Олимпијске игре се ближе, све репрезентације најављују најјаче саставе.

Сваког навијача занима да ли ће играти Јокић?

- Морамо да сачекамо крај сезоне, видимо ко је здрав, окупимо се. Од 12 репрезентација на Олимпијади, 10 ће се борити за медаље, а има их само три. И свака је златна. Биће то најјачи турнир у историји.

Чујете ли се са играчима?

- Свакодневно.

Шта можемо да очекујемо у Француској?

- Верујем у пут до циља, организацију припрема, спровођење, избор противника за контролне утакмице...

Нисте ми одговорили?

- У групи су САД, они би могли да саставе пет репрезентација, могући противници су Порторико који ће наступити са три НБА играча, неугодна Италија или снажна Литванија...И кад напустимо Лил, у Паризу у четвртфиналу, налетимо на домаћина Француску, Канаду или Немачку... У једној утакмици је све отворено. У таквој ситуацији је веома тешко поставити крајње циљеве иако је свака медаља за нас на Олимпијским играма златна.

Недостаје Вам само олимпијска медаља да заокружите тренерски опус.

- Не бих да заокружујем – у добром расположењу, уз смех смо завршили виђење.