Pešić: Ne uspevam da probudim ljude koji vode košarku

Kiša, dosadna, jesenja u aprilu, saobraćajni kolaps oko Ušća, nervozni vozači trube i upadaju preko reda za skretanje ka Kraun Plazi. Novi izgled okoline renomiranog hotela, šetači po trotoarima sa kapuljačama na glavama.

Kasno popodne jednog običnog dana u Beogradu, prilično depresivno... Tako je i kad je napolju žega, kad upeče i kad se užari asfalt, kad se beži sa ulice... sve dok se ne uđe u oazu luksuza...

Na vreme teško može da se utiče, pamti se po događajima događajima i ljudima, godine se broje i razlikuju po njima.

Dogovor sa selektorom košarkaške reprezentacije Srbije Svetislavom Pešićem je da se nađemo na recepciji. U 17 časova. Nema ga, vadim telefon iz džepa da vidim koliko je sati. Prilazi karakterističnim hodom krepki 75-godišnjak, ko ga ne zna u njemu bi video barem dve decenije mlađeg čoveka. Hajde da ga ne ureknemo, odlično izgleda.

- Kasnim dva minuta – gledajući u sat kao Japanac kaže Pešić.

- Ne dva nego pet – kažem kao prekorno i smejem se. Verovatno će neko reagovati na previše slobode, ali dugo se znamo, četrdeset godina, otuda i neformalni uvod.

Pešić nas kao pravi domaćin, vodi u neku vrstu kluba. Mirno je, biramo sto i udobne fotelje. Potom odlazimo do šanka da se poslužimo pićem.

Pre zvaničnog razgovora pitamo se za zdravlje i porodicu, prijatelje, brzopotezno evociramo neke uspomene...

- Da li je živ Pančevac Zlatko Sajkov? – pita Pešić...

Tako je krenulo, završilo se posle dva i po sata na sličan način...O tome nekom drugom prilikom.

A između?

Kako Vam je u hotelu? I prvi put kad ste bili selektor boravili ste ovde?

- Kad sam prihvatio da ponovo preuzmem reprezentaciju naše zemlje odlučio sam da se bez zadrške posvetim državnom timu.

Kao da razmišlja pravi pauzu, pa nastavlja:

- Slobodno vreme koristim da upoznam Srbiju, otišao sam iz nje još 1971, pre toga tri i po godine sam bio igrač Partizana i stanovnik Beograda. Narednih 16 godina sam proveo u Bosni u Sarajevu, odakle sam 1987. otišao u Nemačku da budem bundes selektor....

Tu zastaje...

- Nedavno sam bio u Aranđelovcu, u hotelu Izvor imao sam predavanje menadžerima o komunikaciji, motivaciji i slične teme, a u povratku skrenem putem kojim nikada nisam prošao, ka Mladenovcu. I bio očaran lepotom tog dela Šumadije...

Da pređemo na košarkaške teme? – pita selektor i otvara svesku, rokovnik.

Može, naravno.

-U logu selektora sam drugačije doživljavao i zamišljao...

Kako? - prekidam sagovornika i dižem pogled.

- Bio sam selektor nemačke reprezentacije i trener svih selekcija u Jugoslaviji, kao i klupski trener u mnogo sredina. Sada sam selektor Srbije, selektiram igrače, pravim programe priprema uz saradnju Saveza i Dragana Tarlaća, direktora reprezentacije. Žao mi je što za ovo vreme provedeno ovde nisam još uspeo da znanjem i entuzijazmom probudim ljude koji vode našu košarku. Jer nju ne čine samo Zvezda, Partizan i reprezentacija. Košarka je nešto mnogo šire. Sa aspekta interesovanja ona nikada nije bila popularnija, a da ima manje potencijala. Dakle, žao mi je što ne uspevam, ali trudiću se i dalje da probudim odgovornost kod odgovornih ljudi.

Uzdah, pa za nijansu glasnije nastavlja:

-Srpska košarka je sistem takmičenja, Registracioni pravilnik, pravilna selekcija mladih igrača, primenljiva metodika treninga...Na žalost pomaka je malo i nisam siguran da smo na pravom putu.

Još glasnije govori Pešić:

- Mi smo se veoma dobro ušuškali, fino nam je, ne izlazimo, šta je napolju ne znamo. Ne zanimaju nas promene, „a što bismo mi nešto menjali kad nam je sve dobro“. A zemlja smo košarke koja nema ni trenažni ni nacionalni sportski centar, kao fudbalski i odbojkaški savez.

Tu nije kraj, Pešić veze dalje:

- Svaka zemlja je specifična...Apsolutno je dobro da imamo Zvezdu i Partizan i da nas predstavljaju u Evroligi, oni bi trebalo da dobiju stalnu licencu kao Žalgiris.

Pauza da se udahne:

- Voleo bih da više naših klubova igra u Evropi, jedina smo zemlja bez njih u internacionalnim takmičenjima, ako izuzememo Zvezdu i Partizan. Nisam protiv ABA lige, ali da li je Srbija zadužena da i dalje razvija okruženje. Za nas je ABA liga prevaziđena, ali ne vidim da našim klubovima nešto smeta. Možda zbog toga što je ABA jedina liga u Evropi sa otvorenim tržištem za igrače, svih 12 igrača u timu mogu da budu stranci za razliku od Španije, Francuske, Nemačke, Italije gde je formula domaći strani igrači 5+7 ili 6+6....

Pešić zna materiju:

- Uspesi su zasluga prošlosti. Jugoslovenska i srpska košarka je nekada bili avangarda, po sistemu takmičenja, pravilnicima, selekciji...JUBA liga je bila najjača u Evropi. Najveći broj trenera i igrača u Jugoslaviji bio je sa prostora Srbije.

U čemu danas prednjačimo?

- Ugasili smo nacionalnu ligu i formirali ABA2, malo nam je bila ABA1.

Kakva je situacija sa reprezentacijom:

- Ponosan sam na reprezentaciju i njeno mesto u narodu. Urađena je delimična smena generacija, imamo formiranu ekipu i za naredni olimpijski ciklus. Igrači su ipak najbolji deo naše košarke, ali moramo biti svesni da nam se potencijal smanjuje, iako se i dalje posvećenost igrača za reprezentaciju ne menja.

Da li vama ugovor sa završetkom Olimpijskih igara ističe?

- Da.

Nastavak saradnje Vam nije ponuđen?

- Pre nego što donesem bilo kakvu odluku prvo ću obaviti razgovor sa odgovornima u Savezu. Fokusiran sam na Olimpijske igre koje su ispred svega i mojih ličnih planova.

Olimpijske igre se bliže, sve reprezentacije najavljuju najjače sastave.

Svakog navijača zanima da li će igrati Jokić?

- Moramo da sačekamo kraj sezone, vidimo ko je zdrav, okupimo se. Od 12 reprezentacija na Olimpijadi, 10 će se boriti za medalje, a ima ih samo tri. I svaka je zlatna. Biće to najjači turnir u istoriji.

Čujete li se sa igračima?

- Svakodnevno.

Šta možemo da očekujemo u Francuskoj?

- Verujem u put do cilja, organizaciju priprema, sprovođenje, izbor protivnika za kontrolne utakmice...

Niste mi odgovorili?

- U grupi su SAD, oni bi mogli da sastave pet reprezentacija, mogući protivnici su Portoriko koji će nastupiti sa tri NBA igrača, neugodna Italija ili snažna Litvanija...I kad napustimo Lil, u Parizu u četvrtfinalu, naletimo na domaćina Francusku, Kanadu ili Nemačku... U jednoj utakmici je sve otvoreno. U takvoj situaciji je veoma teško postaviti krajnje ciljeve iako je svaka medalja za nas na Olimpijskim igrama zlatna.

Nedostaje Vam samo olimpijska medalja da zaokružite trenerski opus.

- Ne bih da zaokružujem – u dobrom raspoloženju, uz smeh smo završili viđenje.