„Божија левица“ спремна за легенду

За неке спортисти напросто желите да довека играју и доминирају. Они који нису имали прилику да их гледају како плене виртуозношћу, знањем, умећем, харизмом остају ускраћени за непоновљивост бројних спортских богова који су се спустили међу смртнике и ходали земљом .

Један од многих асова којима је биолошки сат рекао да је време за повлачење је и Филип Филиповић.

Леворуки бомбардер је недавно обелоданио да је време да се стави тачка на брилијантну каријеру у којој је освојено дословно све, како на репрезентативној, тако и на клупској сцени.

Почело је на Бањици, српској оази талената, где стасавају најбољи. Прва сениорска утакмица у капици београдског Партизана била је против которског Приморца, а тачка на каријеру ће се ставити у Новом Београду, док ће га у пензију испратити његови дугогодишњи саиграчи, као што су Милош Ћук, Душко Пијетловић, Никола Јакшић и Живко Гоцић, који сада има улогу тренера.

У репрезентацији је ролеркостер овог Дијега Марадоне у базену почео 2003. године на Европском првенству у Крању. Филиповић је био део селекције Србије и Црне Горе међутим, тада голобради момак је био задужен за ношење заставе пре почетка шампионата, а на крају му је припала улога да после култног финала, у којем су Плави надиграли Хрватску, понесе победнички пехар.

Без обзира што није добио ни минут на том првенству, ватерполо јавност је знала да у њему има озбиљан залог за будућност. Његова мајка Гордана је чувеном новинару Владимиру Станковићу рекла да Филип треба да буде део тима на Олимпијским играма у Атини, то се није десило. После тога је уследила година која представља прекретницу нашег ватерпола. Турнир Светске лиге 2005. одигран је у Београду, а злато је припало Србији и Црној Гори, док је у први план избио тандем момака који ће у будућности чинити окосницу репрезентације. Реч је о Филипу и Андрији Прлаиновићу, који су тврдили да већ тада могу жмурећки да играју у пару, свако на својој страни и управо су од овог тандема у наредне скоро две деценије дрхтале противничке одбране.

Уследила је 2006. година и Европско првенство у нашем главном граду и више се није постављало питање ко ће бити избор на незгодној шутерској страни. Филип је постао неизоставни део репрезентације и у временима која долазе лидер, човек одлуке и неко ко тражи лопту када се решава питање победника.

Од тог Београда и злата на континенталном шампионату успеси су се низали. Филиповић је као део репрезентације освојио још четири европска шампионата, два Светска првенства, а Светске лиге се не могу ни пребројати. Круна каријере су Олимпијске игре у Рију на којима се наша селекција окитила златом, први пут од Сеула 1988. Није тада добро почело, Делфини су прошли групу са два нерешена резултата, исто толико победа и поразом. У нокаут фази је према речима Филипових саиграча управо он био тај који је на сваки могући начин носио екипу и на крају турнир завршио са златом око врата и уз епитете најбољег стрелца и најбољег играча олимпијског турнира.

Сличан епилог догодио се и на Играма у Токију. Делфини су прошли групу уз два пораза, да би у четвртфиналу елиминисали Италијане. У полуфиналу ривал је била Шпанија, екипа састављена за највише домете и тим који нас је добио у групној фази турнира. Водила је Фурија, али је Србија кренула да крцка предност ривала, да би у финишу меча био потпуни егал. На 26 секунди до краја Делфини су имали посед, а фаул је досуђен над Филиповићем, који се издигао и потегао као из катапулта за преокрет и победу Србије. После оваквог полуфинала борба за злато против Грка је деловала као рутина, иако то није била, а поново је сва признања покупио наш леворуки бомбардер и постао једини играч у историји који је на два олимпијска турнира покупио МВП признање.

Ако се говори о клупској каријери, ни она није ништа мање фасцинантна у односу на репрезентативну. Филип је из Партизана 2009. прешао у славни Про Реко са којим је освојио три пехара Лиге шампиона, међутим био је актер и култног финала у Риму 2011. када су управо црно-бели на чувеном „Форо Италику“ савладали гиганта са Чизме и пришили седму звездицу.

Уследио је ангажман у Радничком, као и освајање Еврокупа, затим повратак у Про Реко у којем је био до 2020. После тога Филип се сели у Солнок у којем ће му тренер по први пут бити дугогодишњи саиграч Гоцић, а њих двојица су се окитили новом титулом шампиона Еврокупа. Филип се потом 2021. сели у Атину, тачније у Олимпијакос са којим је прошле сезоне играо на фајнал-ејту у Београду и где га је управо у четвртфиналу поразио Нови Београд, тим у којем ће стицајем околности окончати каријеру и са којим ће последњи пут имати прилику да подигне пехар освајача Лиге шампиона.

Када се подвуче црта са сцене силази светски и вероватно непоновљиви ватерполо ас. Филип не иде у пензију, већ у легенду, а онај страх у очима бројних голмана може коначно да се угаси јер је „Божија левица“ рекла „доста“, мада ће их вероватно и у сновима прогањати топовски ударац Филипа Филиповића, једног од најбољих свих времена.