„Božija levica“ spremna za legendu

Za neke sportisti naprosto želite da doveka igraju i dominiraju. Oni koji nisu imali priliku da ih gledaju kako plene virtuoznošću, znanjem, umećem, harizmom ostaju uskraćeni za neponovljivost brojnih sportskih bogova koji su se spustili među smrtnike i hodali zemljom .

Jedan od mnogih asova kojima je biološki sat rekao da je vreme za povlačenje je i Filip Filipović.

Levoruki bombarder je nedavno obelodanio da je vreme da se stavi tačka na brilijantnu karijeru u kojoj je osvojeno doslovno sve, kako na reprezentativnoj, tako i na klupskoj sceni.

Počelo je na Banjici, srpskoj oazi talenata, gde stasavaju najbolji. Prva seniorska utakmica u kapici beogradskog Partizana bila je protiv kotorskog Primorca, a tačka na karijeru će se staviti u Novom Beogradu, dok će ga u penziju ispratiti njegovi dugogodišnji saigrači, kao što su Miloš Ćuk, Duško Pijetlović, Nikola Jakšić i Živko Gocić, koji sada ima ulogu trenera.

U reprezentaciji je rolerkoster ovog Dijega Maradone u bazenu počeo 2003. godine na Evropskom prvenstvu u Kranju. Filipović je bio deo selekcije Srbije i Crne Gore međutim, tada golobradi momak je bio zadužen za nošenje zastave pre početka šampionata, a na kraju mu je pripala uloga da posle kultnog finala, u kojem su Plavi nadigrali Hrvatsku, ponese pobednički pehar.

Bez obzira što nije dobio ni minut na tom prvenstvu, vaterpolo javnost je znala da u njemu ima ozbiljan zalog za budućnost. Njegova majka Gordana je čuvenom novinaru Vladimiru Stankoviću rekla da Filip treba da bude deo tima na Olimpijskim igrama u Atini, to se nije desilo. Posle toga je usledila godina koja predstavlja prekretnicu našeg vaterpola. Turnir Svetske lige 2005. odigran je u Beogradu, a zlato je pripalo Srbiji i Crnoj Gori, dok je u prvi plan izbio tandem momaka koji će u budućnosti činiti okosnicu reprezentacije. Reč je o Filipu i Andriji Prlainoviću, koji su tvrdili da već tada mogu žmurećki da igraju u paru, svako na svojoj strani i upravo su od ovog tandema u naredne skoro dve decenije drhtale protivničke odbrane.

Usledila je 2006. godina i Evropsko prvenstvo u našem glavnom gradu i više se nije postavljalo pitanje ko će biti izbor na nezgodnoj šuterskoj strani. Filip je postao neizostavni deo reprezentacije i u vremenima koja dolaze lider, čovek odluke i neko ko traži loptu kada se rešava pitanje pobednika.

Od tog Beograda i zlata na kontinentalnom šampionatu uspesi su se nizali. Filipović je kao deo reprezentacije osvojio još četiri evropska šampionata, dva Svetska prvenstva, a Svetske lige se ne mogu ni prebrojati. Kruna karijere su Olimpijske igre u Riju na kojima se naša selekcija okitila zlatom, prvi put od Seula 1988. Nije tada dobro počelo, Delfini su prošli grupu sa dva nerešena rezultata, isto toliko pobeda i porazom. U nokaut fazi je prema rečima Filipovih saigrača upravo on bio taj koji je na svaki mogući način nosio ekipu i na kraju turnir završio sa zlatom oko vrata i uz epitete najboljeg strelca i najboljeg igrača olimpijskog turnira.

Sličan epilog dogodio se i na Igrama u Tokiju. Delfini su prošli grupu uz dva poraza, da bi u četvrtfinalu eliminisali Italijane. U polufinalu rival je bila Španija, ekipa sastavljena za najviše domete i tim koji nas je dobio u grupnoj fazi turnira. Vodila je Furija, ali je Srbija krenula da krcka prednost rivala, da bi u finišu meča bio potpuni egal. Na 26 sekundi do kraja Delfini su imali posed, a faul je dosuđen nad Filipovićem, koji se izdigao i potegao kao iz katapulta za preokret i pobedu Srbije. Posle ovakvog polufinala borba za zlato protiv Grka je delovala kao rutina, iako to nije bila, a ponovo je sva priznanja pokupio naš levoruki bombarder i postao jedini igrač u istoriji koji je na dva olimpijska turnira pokupio MVP priznanje.

Ako se govori o klupskoj karijeri, ni ona nije ništa manje fascinantna u odnosu na reprezentativnu. Filip je iz Partizana 2009. prešao u slavni Pro Reko sa kojim je osvojio tri pehara Lige šampiona, međutim bio je akter i kultnog finala u Rimu 2011. kada su upravo crno-beli na čuvenom „Foro Italiku“ savladali giganta sa Čizme i prišili sedmu zvezdicu.

Usledio je angažman u Radničkom, kao i osvajanje Evrokupa, zatim povratak u Pro Reko u kojem je bio do 2020. Posle toga Filip se seli u Solnok u kojem će mu trener po prvi put biti dugogodišnji saigrač Gocić, a njih dvojica su se okitili novom titulom šampiona Evrokupa. Filip se potom 2021. seli u Atinu, tačnije u Olimpijakos sa kojim je prošle sezone igrao na fajnal-ejtu u Beogradu i gde ga je upravo u četvrtfinalu porazio Novi Beograd, tim u kojem će sticajem okolnosti okončati karijeru i sa kojim će poslednji put imati priliku da podigne pehar osvajača Lige šampiona.

Kada se podvuče crta sa scene silazi svetski i verovatno neponovljivi vaterpolo as. Filip ne ide u penziju, već u legendu, a onaj strah u očima brojnih golmana može konačno da se ugasi jer je „Božija levica“ rekla „dosta“, mada će ih verovatno i u snovima proganjati topovski udarac Filipa Filipovića, jednog od najboljih svih vremena.