Од Обилића, Железничара, до Црвене звезде и најлепше заокруженог пута једног младог Београђанина. Ни мање ни више МВП играча финала плеј-офа, „великог дечака” у очима својих родитеља Драгана и Иване, „малог који је порастао” како каже рођени брат Урош, до карактерно посебног – из љубави његове лепше половине Андрее –Ање.
Прича о Душану Николићу, „десетки” Црвене звезде, бившем ученику Шесте београдске гимназије, успешном студенту факултета „Унион Никола Тесла” и Спортске академије. На терену како му и датум рођења каже, тај 2. август – Илија Громовник. И по партијама у дресу Црвене звезде, по бројкама које су целе сезоне стајале иза имена коректора шампиона Србије и себично га чувале на врху...
И све је то важно, али све је то само део Николићеве каријере, „златне” 2023/24 у којој је заједно са Кљајићем, Петровићем, Степановићем, Илићем, Омаром, Старовићем, Жугићем, Бохаревим, Лопаром, Поповићем, Стефановићем, Ристићем, Томашевићем, тренерима Ивицом Јевтићем и асистентом Огњеном Булићем, вратио пехар и уписао број 13. у колони првака из Љутице Богдана.
Спартанац наставља даље мисију, да ли у Кореји или Француској биће познато половином маја.
- Што би рекла моја мама, да Спартанац, волим пред себе да постављам циљеве који су можда некад и нереални. Међутим, више је оних које могу да достигнем, ка којима тежим да их остварим. Уз труд, концентрацију и снагу. И у томе лежи кључ. И што је занимљиво, никад нисам сасвим задовољан, увек знам да може боље. Волим да доказујем себи и све те препреке које постављам да прескачем. Уз радну етику, нема грешке. И знам да се све враћа на прави начин. Ево је и титула, за моју Звезду, за мене. И нема еуфорије. Било је тог дана, можда дан после. Нови изазови су већ преда мном. Зато и јесам и звучим као Спартанац – смеје се Душан Николић, у тренуцима док препакује ствари у нове кофере за репрезентативну сезону. На клупску још чека:
- Још ништа не знам. Чекам исход драфта који ће се одржати ускоро, у другој половини маја у Дубаију, а тиче се мог одласка у Кореју. На основу тога ћу знати, да ли ћу наставити у Француској или на азијском континенту.
Где је Дуки ту је и подршка, открива, од Београда до југа Србије
- Рођен сам у Београду, моји родитељи такође, а порекло нам се везује претежно за југ Србије, околину Ниша, Прокупље и Блаце, Житорађу, вучемо корене одатле и има нас – поносно истиче 22-годишњи Душан.
И једна посебна дама, Андреа...
- Ања Ања, боље тако, надимком. Морам мало да је сачувам од јавности (смех). Мотивишемо једно друго. Сваку утакмицу је испратила, чак и путовала када су била гостовања. Целе сезоне је уз мене. С обзиром да јој је свет одбојке близак, баш пред ту пету одлучујућу утакмицу финала, рекла ми је да будем опуштен, храбар и најбољи. МВП ако може али она ми то увек пожели кад у шали причамо.
А савет од саиграча који се памти?
- Од сваког да ли у терену, ван њега, сви смо били ту и као једно. Јер тако смо се понашали током целе сезоне и само ми знамо колико је сати остало, а зноја проливено у дворани. То више значи. А ако ми је неко био ту, то је Душан Лопар, можда и најстарији играч у тиму, смиривао ме је када сам улазио мало нервознији у мечеве. Загрли ме пред утакмицу, охрабри, посаветује. Наравно и тренер Јевтић, пред сваки меч приђе уз реченицу да се не плашим да је нормално и да се погреши, само да наставим и да ништа не бринем!
Награда МВП?
- Срећан у том моменту, само импулс за даље доказивање и успехе. Јер, у спорту све брзо пролази и заборавља се када нова сезона закуца на врата. Признајем, из ове одлазим са стилом.
О ДУШАНУ СУ РЕКЛИ
ТАТА ДРАГАН НИКОЛИЋ: УПОРАН МОМАК ПУН ПОШТОВАЊА
Бивши кошаркаш, како и сам признаје, који није истрајао у спортској каријери, сигурно да је поносан на синове и Уроша и три године млађег Душана. Сада је тренутак за наследника број 2.
- Душан, упоран момак, који се од почетка борио, и освајао од пионирских дана, преко кадета и јуниора и у клубовима и у репрезентацији. Радан и посвећен, бивши ученик Шесте београдске гимназије, сада студент два факултета „Унион Никола Тесла” и Спортске академије, чије је заштитно лице. И ништа не запоставља, стиже све. И њихова мајка Ивана је била кошаркашица, а они су се пронашли у одбојци. И пустили смо их. А резултати су долазили. И овај последњи Душанов, титула за одлазак. Није могло лепше. Пресрећан сам, моја мајка Радмила такође. Стицајем околности Уки и Дуки немају деке, зато су им баке покретачка снага. А обојица, поготову Душан увек нађу времена да их обиђу, посете. Поштују их. Од 12 године сам на трибинама, испратио сам толико мечева. Не сећам се да је било овако напето као у петој против Партизана. Али осећао сам и рекао пета утакмица- пета победа. За 13. титулу Звезде, а 13. децембра је наша слава Свети Андреј. Игра бројки донела је успех.
МАМА ИВАНА НИКОЛИЋ: СПАРТАНАЦ НА ЧАСОВИМА ГИТАРЕ КОД ДУДЕ БЕЗУХЕ
Насмејала се Ивана Николић, Душанова мама. И Урошева, наравно, и онако поштено и искрено рекла:
- Ух, па ја бих могла о Урошу и Душану да причам до сутра (смех). Ви извуците шта треба...
А тешко је било цео живот, Иване, логистичке подршке овог одбојкашког двојца, ставити у 15, 20 редова.
- Висока сам и увек сам била атрактивна у то време долазили су спортски агенти, посматрали, све се везивало за кошарку, тада одбојка није била толико популарна. Међутим, нисам се нашла у томе, спортски дух се није показао на кошаркашком терену (смех). А почетак за синове, па и за Душана - нека се баве спортом, на првом месту због здравља. Као и сва деца мењали су спортови. Урош је повукао ногу, кренуо на одбојку што су нам и сугерисали јер је био изузетно висок. А Душан је увек био ту уз њега, што бих рекла гратис 50 одсто. Било је ту и кошарка, џудо, кошарка ватерполо... Не знам шта све. Ослушкивала сам њихове жеље и усмеравала. Не и спутавала. И определио се Душан за одбојку, крене од друштва а онда је и озбиљно загризао. Од Обилића, Железничара, Црвене звезде. Пожелео је и гитару да свира и савладао је. Ишао је на часове код Дуде Безухе, и компонује, мултиталентован је. Када га нешто занима, за Дукија препреке не постоје. Ни у послу, ни у кући. Такав је карактером. Прави Спартанац. А ја, као што сте и почели ову причу, логистичка подршка. Од малена сам их возила, враћала са тренинга, по киши, снегу.. И зато и кажем, прича без краја. До тренутка када поносно гледате синове и радујете се, или нервирате због њихових успеха, или падова. А сваки родитељ, поготову релација син и мајка, знају да препознају оно што други не виде на том истом терену када се упале светла и када се иза осмеха крије можда нека бол, повреда, проблем. Али све се вратило, сав труд и Укију и Дукију, тако из зовемо. А причом о синовима, сада о Душану и шампионском трофеју, мислим да сам заразила све на послу, родбину и пријатеље, то се подразумева. За крај, Душан је један велики дечак јер ужива у свему што ради и ради пуног срца, истовремено и велики човек рођен на Светог Илију – Илија Громовник, може и Душан Силни.
БРАТ УРОШ НИКОЛИЋ: „МАЛИ” НИ ПРИВАТНО НЕ ВОЛИ ДА ГУБИ
Иако је играо финале малтене у истим данима али у Словенији са Камником на крају и узео сребро, АЦХ волеј се ипак домогао круне, три године старији брат Урош, средњи блокер, успео је да дође из „комшилука” и заједно са девојком бодри Душана „у лајву” што би се рекло:
- Драго ми је и због титуле и због његовог признања за МВП финала плеј-офа. Ми смо изгубили у борби за трофеј, рекао сам само девојци „пакујемо се и крећемо за Београд”. Леп је осећај, брат је успео да постигне успех, испише историју а иза њега су године рада, труда. И драго ми је да их на најбољи начин крунисао. Карактерно, Душан је много енергичнији, мој систем је био - само смирено. Не воли ни приватно да губи. И када је жестоко, када се посвађамо, класично оно братски, страсти се брзо смире.
Било је и анегдота.
- Затекли сте ме, али сетио сам једне. Породично смо високи, мама и тата око 190 и више. Ја сам нагло израстао у средњој школи отишао сам већ тада преко два метра. А Дуле је онако слатко ишао по кући и свако мало стајао би уз зид да се измери чувеном, графитном оловком подвуче црту. На све то, волео сам да прођем и добацим „где си мали” или „види, ми смо сви високи, ти патуљаст“. Међутим, како су године пролазиле, тај „мали” је врло брзо дошао близу мене, нас, по снази отишао је од мене ихахај. Душан је сјајан, славимо и тек ћемо његову титулу са црвено-белим.
ДЕВОЈКА АНДРЕА АЊА – ПСИХОЛОШКИЊА: ЧАСТ МИ ЈЕ ДА БУДЕМ ПОРЕД ЊЕГА
Андреа, Ања како је зову, део овог и више него успешног пара, студира психологију и има своје снове и амбиције. Нешто мање од годину дана ова бивша одбојкашица Звезде, ужива управо са Душаном, и не крије то.
- Заједно смо више од пола године и могу да кажем да са великим задовољством доживљавам сваки његов успех, подржавам га у свим амбицијама, што се тиче и репрезентације и клуба и свега. Велика је част да будем поред њега, поносна сам.
Мени је најлепше. Заједно са њим проживљавам све ово. Упознали смо се пре четири године. Тренирала у ОК Црвена звезда и тако смо се упознали. Студирам психологију и видим себе са њим заједно да тежимо ка успесима, градимо неке путеве заједно постепено. Има и ја циљеве које сам зацртала и које Душан стопроцентно подржава, уз мене је. Ако се две особе труде, ту су једно за друго могу да напредују.
Шта бисте и да ли мењали у Душановом карактеру?
- Не бих ништа, а није клише нити да бих њега величала. А финалну серију сам поднела напето, али са великим уживањем. Била сам на свакој утакмици, било је и нервирања и суза, од туге и од смеха. Најбитније да се све завршило како се завршило. Успех је огроман за целу екипу. Честитам Звезди на победи, пехару, поносна сам првенствено на Душана али и на целу екипу!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
