Od Obilića, Železničara, do Crvene zvezde i najlepše zaokruženog puta jednog mladog Beograđanina. Ni manje ni više MVP igrača finala plej-ofa, „velikog dečaka” u očima svojih roditelja Dragana i Ivane, „malog koji je porastao” kako kaže rođeni brat Uroš, do karakterno posebnog – iz ljubavi njegove lepše polovine Andree –Anje.
Priča o Dušanu Nikoliću, „desetki” Crvene zvezde, bivšem učeniku Šeste beogradske gimnazije, uspešnom studentu fakulteta „Union Nikola Tesla” i Sportske akademije. Na terenu kako mu i datum rođenja kaže, taj 2. avgust – Ilija Gromovnik. I po partijama u dresu Crvene zvezde, po brojkama koje su cele sezone stajale iza imena korektora šampiona Srbije i sebično ga čuvale na vrhu...
I sve je to važno, ali sve je to samo deo Nikolićeve karijere, „zlatne” 2023/24 u kojoj je zajedno sa Kljajićem, Petrovićem, Stepanovićem, Ilićem, Omarom, Starovićem, Žugićem, Boharevim, Loparom, Popovićem, Stefanovićem, Ristićem, Tomaševićem, trenerima Ivicom Jevtićem i asistentom Ognjenom Bulićem, vratio pehar i upisao broj 13. u koloni prvaka iz Ljutice Bogdana.
Spartanac nastavlja dalje misiju, da li u Koreji ili Francuskoj biće poznato polovinom maja.
- Što bi rekla moja mama, da Spartanac, volim pred sebe da postavljam ciljeve koji su možda nekad i nerealni. Međutim, više je onih koje mogu da dostignem, ka kojima težim da ih ostvarim. Uz trud, koncentraciju i snagu. I u tome leži ključ. I što je zanimljivo, nikad nisam sasvim zadovoljan, uvek znam da može bolje. Volim da dokazujem sebi i sve te prepreke koje postavljam da preskačem. Uz radnu etiku, nema greške. I znam da se sve vraća na pravi način. Evo je i titula, za moju Zvezdu, za mene. I nema euforije. Bilo je tog dana, možda dan posle. Novi izazovi su već preda mnom. Zato i jesam i zvučim kao Spartanac – smeje se Dušan Nikolić, u trenucima dok prepakuje stvari u nove kofere za reprezentativnu sezonu. Na klupsku još čeka:
- Još ništa ne znam. Čekam ishod drafta koji će se održati uskoro, u drugoj polovini maja u Dubaiju, a tiče se mog odlaska u Koreju. Na osnovu toga ću znati, da li ću nastaviti u Francuskoj ili na azijskom kontinentu.
Gde je Duki tu je i podrška, otkriva, od Beograda do juga Srbije
- Rođen sam u Beogradu, moji roditelji takođe, a poreklo nam se vezuje pretežno za jug Srbije, okolinu Niša, Prokuplje i Blace, Žitorađu, vučemo korene odatle i ima nas – ponosno ističe 22-godišnji Dušan.
I jedna posebna dama, Andrea...
- Anja Anja, bolje tako, nadimkom. Moram malo da je sačuvam od javnosti (smeh). Motivišemo jedno drugo. Svaku utakmicu je ispratila, čak i putovala kada su bila gostovanja. Cele sezone je uz mene. S obzirom da joj je svet odbojke blizak, baš pred tu petu odlučujuću utakmicu finala, rekla mi je da budem opušten, hrabar i najbolji. MVP ako može ali ona mi to uvek poželi kad u šali pričamo.
A savet od saigrača koji se pamti?
- Od svakog da li u terenu, van njega, svi smo bili tu i kao jedno. Jer tako smo se ponašali tokom cele sezone i samo mi znamo koliko je sati ostalo, a znoja proliveno u dvorani. To više znači. A ako mi je neko bio tu, to je Dušan Lopar, možda i najstariji igrač u timu, smirivao me je kada sam ulazio malo nervozniji u mečeve. Zagrli me pred utakmicu, ohrabri, posavetuje. Naravno i trener Jevtić, pred svaki meč priđe uz rečenicu da se ne plašim da je normalno i da se pogreši, samo da nastavim i da ništa ne brinem!
Nagrada MVP?
- Srećan u tom momentu, samo impuls za dalje dokazivanje i uspehe. Jer, u sportu sve brzo prolazi i zaboravlja se kada nova sezona zakuca na vrata. Priznajem, iz ove odlazim sa stilom.
O DUŠANU SU REKLI
TATA DRAGAN NIKOLIĆ: UPORAN MOMAK PUN POŠTOVANjA
Bivši košarkaš, kako i sam priznaje, koji nije istrajao u sportskoj karijeri, sigurno da je ponosan na sinove i Uroša i tri godine mlađeg Dušana. Sada je trenutak za naslednika broj 2.
- Dušan, uporan momak, koji se od početka borio, i osvajao od pionirskih dana, preko kadeta i juniora i u klubovima i u reprezentaciji. Radan i posvećen, bivši učenik Šeste beogradske gimnazije, sada student dva fakulteta „Union Nikola Tesla” i Sportske akademije, čije je zaštitno lice. I ništa ne zapostavlja, stiže sve. I njihova majka Ivana je bila košarkašica, a oni su se pronašli u odbojci. I pustili smo ih. A rezultati su dolazili. I ovaj poslednji Dušanov, titula za odlazak. Nije moglo lepše. Presrećan sam, moja majka Radmila takođe. Sticajem okolnosti Uki i Duki nemaju deke, zato su im bake pokretačka snaga. A obojica, pogotovu Dušan uvek nađu vremena da ih obiđu, posete. Poštuju ih. Od 12 godine sam na tribinama, ispratio sam toliko mečeva. Ne sećam se da je bilo ovako napeto kao u petoj protiv Partizana. Ali osećao sam i rekao peta utakmica- peta pobeda. Za 13. titulu Zvezde, a 13. decembra je naša slava Sveti Andrej. Igra brojki donela je uspeh.
MAMA IVANA NIKOLIĆ: SPARTANAC NA ČASOVIMA GITARE KOD DUDE BEZUHE
Nasmejala se Ivana Nikolić, Dušanova mama. I Uroševa, naravno, i onako pošteno i iskreno rekla:
- Uh, pa ja bih mogla o Urošu i Dušanu da pričam do sutra (smeh). Vi izvucite šta treba...
A teško je bilo ceo život, Ivane, logističke podrške ovog odbojkaškog dvojca, staviti u 15, 20 redova.
- Visoka sam i uvek sam bila atraktivna u to vreme dolazili su sportski agenti, posmatrali, sve se vezivalo za košarku, tada odbojka nije bila toliko popularna. Međutim, nisam se našla u tome, sportski duh se nije pokazao na košarkaškom terenu (smeh). A početak za sinove, pa i za Dušana - neka se bave sportom, na prvom mestu zbog zdravlja. Kao i sva deca menjali su sportovi. Uroš je povukao nogu, krenuo na odbojku što su nam i sugerisali jer je bio izuzetno visok. A Dušan je uvek bio tu uz njega, što bih rekla gratis 50 odsto. Bilo je tu i košarka, džudo, košarka vaterpolo... Ne znam šta sve. Osluškivala sam njihove želje i usmeravala. Ne i sputavala. I opredelio se Dušan za odbojku, krene od društva a onda je i ozbiljno zagrizao. Od Obilića, Železničara, Crvene zvezde. Poželeo je i gitaru da svira i savladao je. Išao je na časove kod Dude Bezuhe, i komponuje, multitalentovan je. Kada ga nešto zanima, za Dukija prepreke ne postoje. Ni u poslu, ni u kući. Takav je karakterom. Pravi Spartanac. A ja, kao što ste i počeli ovu priču, logistička podrška. Od malena sam ih vozila, vraćala sa treninga, po kiši, snegu.. I zato i kažem, priča bez kraja. Do trenutka kada ponosno gledate sinove i radujete se, ili nervirate zbog njihovih uspeha, ili padova. A svaki roditelj, pogotovu relacija sin i majka, znaju da prepoznaju ono što drugi ne vide na tom istom terenu kada se upale svetla i kada se iza osmeha krije možda neka bol, povreda, problem. Ali sve se vratilo, sav trud i Ukiju i Dukiju, tako iz zovemo. A pričom o sinovima, sada o Dušanu i šampionskom trofeju, mislim da sam zarazila sve na poslu, rodbinu i prijatelje, to se podrazumeva. Za kraj, Dušan je jedan veliki dečak jer uživa u svemu što radi i radi punog srca, istovremeno i veliki čovek rođen na Svetog Iliju – Ilija Gromovnik, može i Dušan Silni.
BRAT UROŠ NIKOLIĆ: „MALI” NI PRIVATNO NE VOLI DA GUBI
Iako je igrao finale maltene u istim danima ali u Sloveniji sa Kamnikom na kraju i uzeo srebro, ACH volej se ipak domogao krune, tri godine stariji brat Uroš, srednji bloker, uspeo je da dođe iz „komšiluka” i zajedno sa devojkom bodri Dušana „u lajvu” što bi se reklo:
- Drago mi je i zbog titule i zbog njegovog priznanja za MVP finala plej-ofa. Mi smo izgubili u borbi za trofej, rekao sam samo devojci „pakujemo se i krećemo za Beograd”. Lep je osećaj, brat je uspeo da postigne uspeh, ispiše istoriju a iza njega su godine rada, truda. I drago mi je da ih na najbolji način krunisao. Karakterno, Dušan je mnogo energičniji, moj sistem je bio - samo smireno. Ne voli ni privatno da gubi. I kada je žestoko, kada se posvađamo, klasično ono bratski, strasti se brzo smire.
Bilo je i anegdota.
- Zatekli ste me, ali setio sam jedne. Porodično smo visoki, mama i tata oko 190 i više. Ja sam naglo izrastao u srednjoj školi otišao sam već tada preko dva metra. A Dule je onako slatko išao po kući i svako malo stajao bi uz zid da se izmeri čuvenom, grafitnom olovkom podvuče crtu. Na sve to, voleo sam da prođem i dobacim „gde si mali” ili „vidi, mi smo svi visoki, ti patuljast“. Međutim, kako su godine prolazile, taj „mali” je vrlo brzo došao blizu mene, nas, po snazi otišao je od mene ihahaj. Dušan je sjajan, slavimo i tek ćemo njegovu titulu sa crveno-belim.
DEVOJKA ANDREA ANjA – PSIHOLOŠKINjA: ČAST MI JE DA BUDEM PORED NjEGA
Andrea, Anja kako je zovu, deo ovog i više nego uspešnog para, studira psihologiju i ima svoje snove i ambicije. Nešto manje od godinu dana ova bivša odbojkašica Zvezde, uživa upravo sa Dušanom, i ne krije to.
- Zajedno smo više od pola godine i mogu da kažem da sa velikim zadovoljstvom doživljavam svaki njegov uspeh, podržavam ga u svim ambicijama, što se tiče i reprezentacije i kluba i svega. Velika je čast da budem pored njega, ponosna sam.
Meni je najlepše. Zajedno sa njim proživljavam sve ovo. Upoznali smo se pre četiri godine. Trenirala u OK Crvena zvezda i tako smo se upoznali. Studiram psihologiju i vidim sebe sa njim zajedno da težimo ka uspesima, gradimo neke puteve zajedno postepeno. Ima i ja ciljeve koje sam zacrtala i koje Dušan stoprocentno podržava, uz mene je. Ako se dve osobe trude, tu su jedno za drugo mogu da napreduju.
Šta biste i da li menjali u Dušanovom karakteru?
- Ne bih ništa, a nije kliše niti da bih njega veličala. A finalnu seriju sam podnela napeto, ali sa velikim uživanjem. Bila sam na svakoj utakmici, bilo je i nerviranja i suza, od tuge i od smeha. Najbitnije da se sve završilo kako se završilo. Uspeh je ogroman za celu ekipu. Čestitam Zvezdi na pobedi, peharu, ponosna sam prvenstveno na Dušana ali i na celu ekipu!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
