Прича за сва времена

О атлетском великану Горану Раичевићу готово се све зна, од првих трка до шампионских пехара, па све до снајперског хица који је зауставио његов живот. Тамо негде, у околини Приштине, метак је био бржи од живота на Ђурђевдан...

Као припадник Војске Југославије стао је на грудобран отаџбине, одазвао се на позив иако је могао да учини другачије. Тадашњем председнику општине Брус рекао је:

- Да не одем? Шта ће рећи моје комшије, моји пријатељи, сви они који су добили позиве као ја...

И отишао је у легенду. Вишеструког атлетског шампиона, пре него што ће стићи на циљ, зауставио је метак. А био је бржи чак и на рођењу, мајка Катарина га је на свет донела у седмом месецу трудноће.

Рођен је у Крушевцу, а у човека израстао у свом селу Стројинци, општина Брус. Као беба рођена пре времена, мало ко се надао да ће претећи, а он победио, па наставио да бележи успехе - на факултету, на атлетској стази, па са Јеленом стварајући породицу и дивне близанце Катарину и Николу. Кад је погинуо, његови малишани имали су само четири године, а стасали до академских грађана и репрезентативаца Србије у одбојци и атлетици.

Горан је уистину легенда која живи, не само због врхунских спортских резултата. Можда и много више због часног патриотског чина, због чињенице да је отишао, а да је у џепу имао документ АСЈ да као врхунски спортиста не оде. Упркос свему, кад је позив стигао стао је на грудобран отаџине и ту остао заувек. Од оснивања, Журнал пише о Горану, а то је прича која се никада неће завршити.

Од 34 године, четврт века су то текстови више посвећени његовој погибији, херојству, ода младом човеку који је имао снаге да буде одличан студент и врхунски спортиста. Мало је таквих и то је јесте Рајко, како су га пријатељи звали, свако сећање на њега је откривање нових садржаја живота.

И данас су у очима слике с његовог испраћаја у вечност. Легендарна Вера Николић плакала је као мало дете и гласно кудила једног атлетског функционера што ништа није учинио да Горан не добије позив, а могао је. Ни Оливера Јевтић, Кошута с Ђетиње, није крила сузе, као још десетине репрезентативаца на том испраћају, али није био онај чијим је рекордима претио.

И како се данас, по ко зна који пут, не сетити Јелениног каснијег казивања о тада четворогодишњим близанцима који су махали оцу с прозора, док се он удаљавао хитајући зеленим падинама свога завичаја, да стигне на време, да не закасни. Годинама касније на питање Катарини и Николи да ли се сећају тог тренутка, најпре је настала тишина, коју је прекинуо Никола речима да у измаглици протеклог времена има негде ту слику, али је она врло нејасна. Разумем, имао је само четири године не схватајући да тада последњи пут види оца који се осврнуо да им пошаље пољубац. Последњи пољубац за њих и Јелену.

Због свих особина које је поседовао Горан Раичевић јесте најбољи пример младима, у сваком погледу. Последњи пут у омиљеном дресу био је 13. марта, месец и по дана пре трагичне смрти. Био је велики шампион, родољуб, частан човек, зато и јесте човек за незаборав.