Priča za sva vremena

O atletskom velikanu Goranu Raičeviću gotovo se sve zna, od prvih trka do šampionskih pehara, pa sve do snajperskog hica koji je zaustavio njegov život. Tamo negde, u okolini Prištine, metak je bio brži od života na Đurđevdan...

Kao pripadnik Vojske Jugoslavije stao je na grudobran otadžbine, odazvao se na poziv iako je mogao da učini drugačije. Tadašnjem predsedniku opštine Brus rekao je:

- Da ne odem? Šta će reći moje komšije, moji prijatelji, svi oni koji su dobili pozive kao ja...

I otišao je u legendu. Višestrukog atletskog šampiona, pre nego što će stići na cilj, zaustavio je metak. A bio je brži čak i na rođenju, majka Katarina ga je na svet donela u sedmom mesecu trudnoće.

Rođen je u Kruševcu, a u čoveka izrastao u svom selu Strojinci, opština Brus. Kao beba rođena pre vremena, malo ko se nadao da će preteći, a on pobedio, pa nastavio da beleži uspehe - na fakultetu, na atletskoj stazi, pa sa Jelenom stvarajući porodicu i divne blizance Katarinu i Nikolu. Kad je poginuo, njegovi mališani imali su samo četiri godine, a stasali do akademskih građana i reprezentativaca Srbije u odbojci i atletici.

Goran je uistinu legenda koja živi, ne samo zbog vrhunskih sportskih rezultata. Možda i mnogo više zbog časnog patriotskog čina, zbog činjenice da je otišao, a da je u džepu imao dokument ASJ da kao vrhunski sportista ne ode. Uprkos svemu, kad je poziv stigao stao je na grudobran otadžine i tu ostao zauvek. Od osnivanja, Žurnal piše o Goranu, a to je priča koja se nikada neće završiti.

Od 34 godine, četvrt veka su to tekstovi više posvećeni njegovoj pogibiji, herojstvu, oda mladom čoveku koji je imao snage da bude odličan student i vrhunski sportista. Malo je takvih i to je jeste Rajko, kako su ga prijatelji zvali, svako sećanje na njega je otkrivanje novih sadržaja života.

I danas su u očima slike s njegovog ispraćaja u večnost. Legendarna Vera Nikolić plakala je kao malo dete i glasno kudila jednog atletskog funkcionera što ništa nije učinio da Goran ne dobije poziv, a mogao je. Ni Olivera Jevtić, Košuta s Đetinje, nije krila suze, kao još desetine reprezentativaca na tom ispraćaju, ali nije bio onaj čijim je rekordima pretio.

I kako se danas, po ko zna koji put, ne setiti Jeleninog kasnijeg kazivanja o tada četvorogodišnjim blizancima koji su mahali ocu s prozora, dok se on udaljavao hitajući zelenim padinama svoga zavičaja, da stigne na vreme, da ne zakasni. Godinama kasnije na pitanje Katarini i Nikoli da li se sećaju tog trenutka, najpre je nastala tišina, koju je prekinuo Nikola rečima da u izmaglici proteklog vremena ima negde tu sliku, ali je ona vrlo nejasna. Razumem, imao je samo četiri godine ne shvatajući da tada poslednji put vidi oca koji se osvrnuo da im pošalje poljubac. Poslednji poljubac za njih i Jelenu.

Zbog svih osobina koje je posedovao Goran Raičević jeste najbolji primer mladima, u svakom pogledu. Poslednji put u omiljenom dresu bio je 13. marta, mesec i po dana pre tragične smrti. Bio je veliki šampion, rodoljub, častan čovek, zato i jeste čovek za nezaborav.