Милојевић: У духовности сам пронашао неопходан мир

Владан Милојевић, најбољи тренер Црвене звезде у постбаријевској ери, није зимус враћен на клупу реда ради. Аранђеловчанин је у ходу препаковао тим и од депресивне јесење дружине брзо направио машину која је овог пролећа прегазила све противнике. Одбрањена је титула првака Србије, а од дупле круне црвено-беле дели финале купа са Војводином (21. маја у Лозници). 

Вратили сте се у Црвену звезду после четири године. Видљиво је голим оком да је клуб у међувремену додатно напредовао, шта сте ви прво приметили, организационо и инфраструктурно?

- У мом првом мандату је било све другачије, не треба много ту трошити речи. У међувремену је много тога урађено, драго ми је што се то примећује на сваком кораку. Та врста напретка је увек везана и за саме резултате, то су неодвојиве ствари.

Како бисте оценили период историје у коме се клуб тренутно налази? Са спортског и такмичарског аспекта клуб и даље расте, да ли су најбољи клубови Лиге шампиона недостижни, знамо да најјачи из Лиге Европе нису?

- Не бих тако рекао, лимите никада не знате. Знамо да су Лига конференције и Лига Европе такмичења која су такође изазов, међутим Лига шампиона је престиж и уз то доноси огромна финансијска средства. Буџети клубова су невероватни, знамо сви да није лако то пратити, али морамо тежити ка томе. 

Финансијски аспект је уз такмичараски увек подједнако важан?

- Понављам, не можете да одвојите један део од другог, тако је цео бизнис постављен. О томе је најбоље говорио директор клуба Звездан Терзић. Кад кренете да правите кућу или кренете да правите тим, не можете почети од крова и не можете без макар почетног новца. Клуб сада долази у ситуацију да има одређен новац и да може да планира како ће га уложити.

Утисак је да се финансијски амбијент у српском фудбалу генерално поправља у последњих пар година?

- Клубови у иностранству, ми нажалост ту ипак каснимо, имају пре свега велике приходе од ТВ права. Следе годишње претплатне карте, продаја играча и на крају долази новац остварен од учешћа у међународним такмичењима. Геополитичка ситуација није најповољнија што се тиче спонзора, не зато што нема људи који желе да улажу у фудбал, него је једноставно такво стање.

Звезда је на бољој страни сопствене историје, пласман у елитно такмичење готово да се подразумева?

- Ми бисмо сви волели да будемо учесници Лиге шампиона, да се такмичимо са најбољим клубовима, то је спортски мотив коме сви тежимо. Зато мислим да не постоје лимити, јер увек покушавамо да остваримо више.

Првенство је освојено, Црвена звезда ће у квалификације за Лигу шампиона, можда је назахвално прогнозирати, али у овом тренутку да ли је клуб ближи Лиги шампиона или Лиги Европе?

- То је нешто што тек треба да се деси, квалификације почињу у августу, првенство већ у јулу. Нисам неко ко припрема ражањ док је зец у шуми. Имамо још утакмица до краја првенства, ту је и финале купа, треба се унапређивати и отклањати недостатке, на крају крајева, искористити све те мечеве као припрему за оно што предстоји у европским изазовима. Треба размишљати и о младим играчима, не зато што су млади, него зато што имају квалитет. Треба да осете рад и захтеве у првом тиму, то је процес.

Има ли клуб као што је Црвена звезда, константно под притиском резултата, времена да чека младе играче? Велики је раскорак између јуниорског и сениорског фудбала, мали број њих у старту доноси квалитет?

- То је сад цео комплекс питања, она се постављају из године у годину, ретко ко нуди  одговоре. Ми смо као клуб поставили концепт са филијалом, Графичаром. Допринео је и Фудбалски савез Србије са двојним регистрацијама. Много играча је већ дошло до нашег првог тима на тај начин.

Како побољшати квалитет омладинског такмичења?

- Постоје људи који се озбиљно баве том темом, али нажалост чини ми се да нису у првом плану. Они који воде омладинске школе, њих треба питати, седети и записивати. Не знам да ли сам ја прави саговорник за ту тему, треба следити и добре примере из иностранства, можда је једно од решења у међутакмичењу, у простору између омладинаца и првог тима.

С друге стране, највеће трансфере остварују млади играчи?

- Фудбалско тржиште на коме се ми као клуб налазимо препознаје само младе. Без обзира што ја као тренер никада не делим фудбалере по годинама, не могу да играју само зато што су млади. Морају да буду спремни кад стигну до првог тима.

Често напомињете колико вам је важан стручни штаб, можда је непоштено издвајати имена, али да ли је Небојша Милошевић тај „дискретни херој” са ваше клупе?

- Небојша је носилац у стручном штаву, диван човек, образован и фудбалски зналац. Посебно сам инсистирао да због рада са младим играчима, увек у штабу имамо некадашње фудбалере, ту је неколико ранијих  капитена. Морам да поменем и Ненада Милијаша који израста у јако доброг тренера. Његов развој и резултати које прави иду у правом смеру.

Да ли Милијаша видите у будућности на месту првог тренера Црвене звезде?

- Наравно. Сутра, прекосутра морају да дођу на моје место, то вам је као и у другим компанијама које планирају будућност. Ту су и Зоран Рендулић, Никола Микић и Вујадин Савић.

То су некадашњи капитени?

- Тако је, ту су не само да уче и да се спремају за своју будућност, већ и да као они који добро познају систем на Маракани, у свлачионици буду са странцима, са играчима који долазе, да комуницирају. Наравно, имамо и озбиљан тим за кондицију, аналитику, индивидуални рад…

И ту се види да је Црвена звезда порасла?

- И у мом првом мандату је било одличних асистената, далеко од тога да није, али сада је то ипак на вишем нивоу. Велики је обим посла, зато је све прецизно подељено по секторима.

На неколико конференција, или прецизније на две, обе после вечитог дербија, било је упадљиво да сте се бавили неком врстом дневно-медијских тема, иначе вам то није обичај.

- Оно што сам хтео да кажем то сам рекао, нисам неко ко ће даље да реплицира. Само сам нагласио да нећу да дозволим неке ствари. Свака критика и коментари су добродошли, али док су добронамерни. Шта год да се уради, увек се дешавања извлаче из контекста. Не мислим за себе да сам најпаметнији на свету, али довољно сам искусан да препознам неке ствари.

Шта је поента бочних удара, алиби?

- Углавном је због тога, прање и скидање сопствене одговорности. Већ смо све то чули и видели, могли би макар да буду креативнији кад нешто раде. Они који ме познају, знају да сам увек кретао од самог себе. Шта смо ми или шта сам ја могао да урадим, а нисам, и то тражим и од својих играча. Ево сада је јутро када правимо овај интервју, тек поподне имамо тренинг. Мање више сам цео дан овде, запоставио сам породицу због клуба и нећу дозволити да се на јефтин начин омаловажава рад свих нас.

Можда је лакше не обраћати пажњу, ко губи има право да се љути, како наш народ каже?

- Није проблем док неко прича о Владану Милојевићу, да ли знам или не знам, то је све легитимно и све то поштујем. Проблем је кад се напада институација, сваки пут ћу реаговати. Овај клуб се деценијама градио, неки су у њега уложили своје животе, моја обавеза као тренера и као некога ко воли Црвену звезду је да је браним.

У једном интервју сте рекли да сте та врста радохолика који не уме да проводи слободно време, који једноставно не уме превише да се опусти, да ли сам вас добро разумео?

- Не знам ни да се радујем. Драго ми буде вероватно као и другима, било да су породичне или клупске прославе, али не умем да се веселим.

Знамо да не конзумирате алкохол, али да ли имате тренутке некаквог хедонизма, макар кад је храна у питању?

- Није баш да не попијем ни кап, можда некада чаша вина. Једноставно никада ми алкохол није пријао, нисам имао афинитете према томе. Таква ми је и породица, син игра фудбал, ћерка и супруга се баве јахањем, нама је спорт све. Све смо створили кроз спорт. И ћерка и син студирају факултете везане за спорт.

Иако нисте то превише истицали, привржени сте вери?

- У духовности проналазим мир који ми је неопходан да би се борио са свакодневним притиском. Свако то ради на свој начин.  

Знамо да волите да обилазите манастире, имате ли довољно времена за то?

- Кад год имам, трудим се да одем негде. Одлазак у Хиландар представља посебно искуство, видети монахе, попричати са њима, рецимо са игуманом Методијем, драгим и великим пријатељем. Кад год сам у Атини, сваке године одем на Егину, до Манастира Светог Нектарија Егинског, то ми је и крсна слава, везан сам за тог свеца. Видим да је и Никола Роквић направио ходочашће са коначним одредиштем на истом том месту.

У каквом тренутку се налази православље, или да будемо прецизнији, какав је однос данашњих Срба према духовности?

- Тешко је одговорити на то питање. Однос према вери и Богу је сувише индивидуална ствар, ограђујем се и могу да говорим само у своје име. Није само важно да будете физички спремни, шта год да радите морате бити ментално стабилни, то је најбитније. Овде у Београду сам са породицом, али док сам радио сам у иностранству, имао сам времена да читам и истражујем. Тада сам схватио да је, макар за мене, духовност нека врста психо терапије. У разговору са тим људима увек ћете наћи подршку, никада осуду, трудим се да такав однос градим и са играчима.

Ваш необично близак однос са играчима је нешто опште познато?

- Хоћу да знају да сам увек иза њих шта год да се дешава. У спорту су важни резултати и око њих се доста тога врти, али морате да знате да нећете увек имати добре резултате. Кад су успеси ту све је бајно, кад их нема, онда ништа не ваља, ја не гледам тако на живот. Пронаћи баланс у свему томе је кључ – истакао је Милојевић.