Milojević: U duhovnosti sam pronašao neophodan mir

Vladan Milojević, najbolji trener Crvene zvezde u postbarijevskoj eri, nije zimus vraćen na klupu reda radi. Aranđelovčanin je u hodu prepakovao tim i od depresivne jesenje družine brzo napravio mašinu koja je ovog proleća pregazila sve protivnike. Odbranjena je titula prvaka Srbije, a od duple krune crveno-bele deli finale kupa sa Vojvodinom (21. maja u Loznici). 

Vratili ste se u Crvenu zvezdu posle četiri godine. Vidljivo je golim okom da je klub u međuvremenu dodatno napredovao, šta ste vi prvo primetili, organizaciono i infrastrukturno?

- U mom prvom mandatu je bilo sve drugačije, ne treba mnogo tu trošiti reči. U međuvremenu je mnogo toga urađeno, drago mi je što se to primećuje na svakom koraku. Ta vrsta napretka je uvek vezana i za same rezultate, to su neodvojive stvari.

Kako biste ocenili period istorije u kome se klub trenutno nalazi? Sa sportskog i takmičarskog aspekta klub i dalje raste, da li su najbolji klubovi Lige šampiona nedostižni, znamo da najjači iz Lige Evrope nisu?

- Ne bih tako rekao, limite nikada ne znate. Znamo da su Liga konferencije i Liga Evrope takmičenja koja su takođe izazov, međutim Liga šampiona je prestiž i uz to donosi ogromna finansijska sredstva. Budžeti klubova su neverovatni, znamo svi da nije lako to pratiti, ali moramo težiti ka tome. 

Finansijski aspekt je uz takmičaraski uvek podjednako važan?

- Ponavljam, ne možete da odvojite jedan deo od drugog, tako je ceo biznis postavljen. O tome je najbolje govorio direktor kluba Zvezdan Terzić. Kad krenete da pravite kuću ili krenete da pravite tim, ne možete početi od krova i ne možete bez makar početnog novca. Klub sada dolazi u situaciju da ima određen novac i da može da planira kako će ga uložiti.

Utisak je da se finansijski ambijent u srpskom fudbalu generalno popravlja u poslednjih par godina?

- Klubovi u inostranstvu, mi nažalost tu ipak kasnimo, imaju pre svega velike prihode od TV prava. Slede godišnje pretplatne karte, prodaja igrača i na kraju dolazi novac ostvaren od učešća u međunarodnim takmičenjima. Geopolitička situacija nije najpovoljnija što se tiče sponzora, ne zato što nema ljudi koji žele da ulažu u fudbal, nego je jednostavno takvo stanje.

Zvezda je na boljoj strani sopstvene istorije, plasman u elitno takmičenje gotovo da se podrazumeva?

- Mi bismo svi voleli da budemo učesnici Lige šampiona, da se takmičimo sa najboljim klubovima, to je sportski motiv kome svi težimo. Zato mislim da ne postoje limiti, jer uvek pokušavamo da ostvarimo više.

Prvenstvo je osvojeno, Crvena zvezda će u kvalifikacije za Ligu šampiona, možda je nazahvalno prognozirati, ali u ovom trenutku da li je klub bliži Ligi šampiona ili Ligi Evrope?

- To je nešto što tek treba da se desi, kvalifikacije počinju u avgustu, prvenstvo već u julu. Nisam neko ko priprema ražanj dok je zec u šumi. Imamo još utakmica do kraja prvenstva, tu je i finale kupa, treba se unapređivati i otklanjati nedostatke, na kraju krajeva, iskoristiti sve te mečeve kao pripremu za ono što predstoji u evropskim izazovima. Treba razmišljati i o mladim igračima, ne zato što su mladi, nego zato što imaju kvalitet. Treba da osete rad i zahteve u prvom timu, to je proces.

Ima li klub kao što je Crvena zvezda, konstantno pod pritiskom rezultata, vremena da čeka mlade igrače? Veliki je raskorak između juniorskog i seniorskog fudbala, mali broj njih u startu donosi kvalitet?

- To je sad ceo kompleks pitanja, ona se postavljaju iz godine u godinu, retko ko nudi  odgovore. Mi smo kao klub postavili koncept sa filijalom, Grafičarom. Doprineo je i Fudbalski savez Srbije sa dvojnim registracijama. Mnogo igrača je već došlo do našeg prvog tima na taj način.

Kako poboljšati kvalitet omladinskog takmičenja?

- Postoje ljudi koji se ozbiljno bave tom temom, ali nažalost čini mi se da nisu u prvom planu. Oni koji vode omladinske škole, njih treba pitati, sedeti i zapisivati. Ne znam da li sam ja pravi sagovornik za tu temu, treba slediti i dobre primere iz inostranstva, možda je jedno od rešenja u međutakmičenju, u prostoru između omladinaca i prvog tima.

S druge strane, najveće transfere ostvaruju mladi igrači?

- Fudbalsko tržište na kome se mi kao klub nalazimo prepoznaje samo mlade. Bez obzira što ja kao trener nikada ne delim fudbalere po godinama, ne mogu da igraju samo zato što su mladi. Moraju da budu spremni kad stignu do prvog tima.

Često napominjete koliko vam je važan stručni štab, možda je nepošteno izdvajati imena, ali da li je Nebojša Milošević taj „diskretni heroj” sa vaše klupe?

- Nebojša je nosilac u stručnom štavu, divan čovek, obrazovan i fudbalski znalac. Posebno sam insistirao da zbog rada sa mladim igračima, uvek u štabu imamo nekadašnje fudbalere, tu je nekoliko ranijih  kapitena. Moram da pomenem i Nenada Milijaša koji izrasta u jako dobrog trenera. Njegov razvoj i rezultati koje pravi idu u pravom smeru.

Da li Milijaša vidite u budućnosti na mestu prvog trenera Crvene zvezde?

- Naravno. Sutra, prekosutra moraju da dođu na moje mesto, to vam je kao i u drugim kompanijama koje planiraju budućnost. Tu su i Zoran Rendulić, Nikola Mikić i Vujadin Savić.

To su nekadašnji kapiteni?

- Tako je, tu su ne samo da uče i da se spremaju za svoju budućnost, već i da kao oni koji dobro poznaju sistem na Marakani, u svlačionici budu sa strancima, sa igračima koji dolaze, da komuniciraju. Naravno, imamo i ozbiljan tim za kondiciju, analitiku, individualni rad…

I tu se vidi da je Crvena zvezda porasla?

- I u mom prvom mandatu je bilo odličnih asistenata, daleko od toga da nije, ali sada je to ipak na višem nivou. Veliki je obim posla, zato je sve precizno podeljeno po sektorima.

Na nekoliko konferencija, ili preciznije na dve, obe posle večitog derbija, bilo je upadljivo da ste se bavili nekom vrstom dnevno-medijskih tema, inače vam to nije običaj.

- Ono što sam hteo da kažem to sam rekao, nisam neko ko će dalje da replicira. Samo sam naglasio da neću da dozvolim neke stvari. Svaka kritika i komentari su dobrodošli, ali dok su dobronamerni. Šta god da se uradi, uvek se dešavanja izvlače iz konteksta. Ne mislim za sebe da sam najpametniji na svetu, ali dovoljno sam iskusan da prepoznam neke stvari.

Šta je poenta bočnih udara, alibi?

- Uglavnom je zbog toga, pranje i skidanje sopstvene odgovornosti. Već smo sve to čuli i videli, mogli bi makar da budu kreativniji kad nešto rade. Oni koji me poznaju, znaju da sam uvek kretao od samog sebe. Šta smo mi ili šta sam ja mogao da uradim, a nisam, i to tražim i od svojih igrača. Evo sada je jutro kada pravimo ovaj intervju, tek popodne imamo trening. Manje više sam ceo dan ovde, zapostavio sam porodicu zbog kluba i neću dozvoliti da se na jeftin način omalovažava rad svih nas.

Možda je lakše ne obraćati pažnju, ko gubi ima pravo da se ljuti, kako naš narod kaže?

- Nije problem dok neko priča o Vladanu Milojeviću, da li znam ili ne znam, to je sve legitimno i sve to poštujem. Problem je kad se napada instituacija, svaki put ću reagovati. Ovaj klub se decenijama gradio, neki su u njega uložili svoje živote, moja obaveza kao trenera i kao nekoga ko voli Crvenu zvezdu je da je branim.

U jednom intervju ste rekli da ste ta vrsta radoholika koji ne ume da provodi slobodno vreme, koji jednostavno ne ume previše da se opusti, da li sam vas dobro razumeo?

- Ne znam ni da se radujem. Drago mi bude verovatno kao i drugima, bilo da su porodične ili klupske proslave, ali ne umem da se veselim.

Znamo da ne konzumirate alkohol, ali da li imate trenutke nekakvog hedonizma, makar kad je hrana u pitanju?

- Nije baš da ne popijem ni kap, možda nekada čaša vina. Jednostavno nikada mi alkohol nije prijao, nisam imao afinitete prema tome. Takva mi je i porodica, sin igra fudbal, ćerka i supruga se bave jahanjem, nama je sport sve. Sve smo stvorili kroz sport. I ćerka i sin studiraju fakultete vezane za sport.

Iako niste to previše isticali, privrženi ste veri?

- U duhovnosti pronalazim mir koji mi je neophodan da bi se borio sa svakodnevnim pritiskom. Svako to radi na svoj način.  

Znamo da volite da obilazite manastire, imate li dovoljno vremena za to?

- Kad god imam, trudim se da odem negde. Odlazak u Hilandar predstavlja posebno iskustvo, videti monahe, popričati sa njima, recimo sa igumanom Metodijem, dragim i velikim prijateljem. Kad god sam u Atini, svake godine odem na Eginu, do Manastira Svetog Nektarija Eginskog, to mi je i krsna slava, vezan sam za tog sveca. Vidim da je i Nikola Rokvić napravio hodočašće sa konačnim odredištem na istom tom mestu.

U kakvom trenutku se nalazi pravoslavlje, ili da budemo precizniji, kakav je odnos današnjih Srba prema duhovnosti?

- Teško je odgovoriti na to pitanje. Odnos prema veri i Bogu je suviše individualna stvar, ograđujem se i mogu da govorim samo u svoje ime. Nije samo važno da budete fizički spremni, šta god da radite morate biti mentalno stabilni, to je najbitnije. Ovde u Beogradu sam sa porodicom, ali dok sam radio sam u inostranstvu, imao sam vremena da čitam i istražujem. Tada sam shvatio da je, makar za mene, duhovnost neka vrsta psiho terapije. U razgovoru sa tim ljudima uvek ćete naći podršku, nikada osudu, trudim se da takav odnos gradim i sa igračima.

Vaš neobično blizak odnos sa igračima je nešto opšte poznato?

- Hoću da znaju da sam uvek iza njih šta god da se dešava. U sportu su važni rezultati i oko njih se dosta toga vrti, ali morate da znate da nećete uvek imati dobre rezultate. Kad su uspesi tu sve je bajno, kad ih nema, onda ništa ne valja, ja ne gledam tako na život. Pronaći balans u svemu tome je ključ – istakao je Milojević.