Нешковић: Кад играш, леп је цео дан

Очекивано за убедљиво најмлађи тим Супер лиге, Вождовчани ове сезоне неретко играју топло-хладно, али међу неколико константи имају и једну капиталну - Михајло Нешковић противничке дефанзивце и чуваре, без преседана, баца у стање приправности, неизвесности, па и страха. Незадрживи офанзивац, практично, наставља путовање ка звездама на које је пре 24 године, од рођења, кренуо из родног Шида.

- Не само да ми је једно од првих сећања кад ми је мама Мила купила дрес од Тијери Анрија, онај стари, Арсеналов, него су ми и готово сви други, најближи, одувек у фудбалу. Тата Милан и стриц Драган су били одлични играчи у нижим лигама, а брат од тетке Никола Ковачевић већ дуго ради као тренер у Војводини... Њих сам гледао, уз њих почео да шутирам лопту, од њих учио, па на крају са татом, док ми је било пет година, почео да тренирам у шидском Радничком. Одмах сам знао – „то је то” – завртео је филм Михајло Нешковић.

Шид је, каже, био дивно место за одрастање.

- Ту сам имао баш много другара и сви су тренирали, спајали смо се са околним местима, освајали турнире... Шид је малтене живео за фудбал, био и једна од средина у којима је Војводина ловила таленте. Тако сам и ја, са 12 година, прешао у Нови Сад, заједно са Николом.

Промена средине увек носи изазове.

- Није свеједно кад оставиш 20 другара иза себе... Срећом, знао сам и неке дечаке у Војводини, плус се често враћао кући викендом. По лепом памтим Нови Сад, ту сам и дебитовао за први тим, са 16 година, кад је екипу водио Ненад Лалатовић. Док сам био ту се, међутим, променило преко десет тренера. Највише сам играо код Радована Кривокапића, готивио је нас млађе, гледао да гурне у при план мене, Зукића, Топића... Кад играш, леп ти је цео дан, али важи и обрнуто. Кад нисам добијао прилике, утицало је на психу. Била ми је потребна промена.

Први пут стигла одласком у Инђију.

- Одиграо сам једну сезону, али био стандардан и коначно у правом смислу осетио суперлигашки фудбал. И сама средина, чим је мања, буде и издашнија. Иако смо испали из лиге, радо се сећам тог периода.

Уследио је повратак међу Лале, уједно и старим бригама. Њух је имао – Вождовац.

- Дуго сам мислио „можда у Војводини дочекам праву прилику”, али је све било „на кашичицу”. Вождовац је био најупорнији и најбржи, представио ми пројекат, а Милош Пантовић, кога сам знао од раније, испричао све најлепше. Занимљиво је да ме је у то време и Марко Савић, касније шеф струке Вождовца, звао у Естонију, али сам спаковао кофере за Београд. Испрва ми је то било тешко и да замислим, а сад ми Нови Сад и не недостаје. Помогло је што је девојка Ивана из Београда.

Више минута значило је и убзани напредак.

- Требало је мало времена, али кад је кренуло, ишло је одлично, сада играм најбоље у каријери. Само су недостатак среће и промене у тиму довеле до тога да смо у плеј-ауту. А, када би исти тим био на окупу и догодине, направили бисмо „лудило”.

Тешко је, међутим, очекивати да вихорног офанзивца неко не „уграби“ током лета.

- Снови из детињства, да навучем дрес Бареселоне, не звуче сада реално, али јесте то да у наредном периоду одем негде „преко”. Да се афирмишем у јачем клубу, па кренем још даље. То би било идеално. То је и циљ – закључио је Михајло Нешковић.