Nešković: Kad igraš, lep je ceo dan

Očekivano za ubedljivo najmlađi tim Super lige, Voždovčani ove sezone neretko igraju toplo-hladno, ali među nekoliko konstanti imaju i jednu kapitalnu - Mihajlo Nešković protivničke defanzivce i čuvare, bez presedana, baca u stanje pripravnosti, neizvesnosti, pa i straha. Nezadrživi ofanzivac, praktično, nastavlja putovanje ka zvezdama na koje je pre 24 godine, od rođenja, krenuo iz rodnog Šida.

- Ne samo da mi je jedno od prvih sećanja kad mi je mama Mila kupila dres od Tijeri Anrija, onaj stari, Arsenalov, nego su mi i gotovo svi drugi, najbliži, oduvek u fudbalu. Tata Milan i stric Dragan su bili odlični igrači u nižim ligama, a brat od tetke Nikola Kovačević već dugo radi kao trener u Vojvodini... Njih sam gledao, uz njih počeo da šutiram loptu, od njih učio, pa na kraju sa tatom, dok mi je bilo pet godina, počeo da treniram u šidskom Radničkom. Odmah sam znao – „to je to” – zavrteo je film Mihajlo Nešković.

Šid je, kaže, bio divno mesto za odrastanje.

- Tu sam imao baš mnogo drugara i svi su trenirali, spajali smo se sa okolnim mestima, osvajali turnire... Šid je maltene živeo za fudbal, bio i jedna od sredina u kojima je Vojvodina lovila talente. Tako sam i ja, sa 12 godina, prešao u Novi Sad, zajedno sa Nikolom.

Promena sredine uvek nosi izazove.

- Nije svejedno kad ostaviš 20 drugara iza sebe... Srećom, znao sam i neke dečake u Vojvodini, plus se često vraćao kući vikendom. Po lepom pamtim Novi Sad, tu sam i debitovao za prvi tim, sa 16 godina, kad je ekipu vodio Nenad Lalatović. Dok sam bio tu se, međutim, promenilo preko deset trenera. Najviše sam igrao kod Radovana Krivokapića, gotivio je nas mlađe, gledao da gurne u pri plan mene, Zukića, Topića... Kad igraš, lep ti je ceo dan, ali važi i obrnuto. Kad nisam dobijao prilike, uticalo je na psihu. Bila mi je potrebna promena.

Prvi put stigla odlaskom u Inđiju.

- Odigrao sam jednu sezonu, ali bio standardan i konačno u pravom smislu osetio superligaški fudbal. I sama sredina, čim je manja, bude i izdašnija. Iako smo ispali iz lige, rado se sećam tog perioda.

Usledio je povratak među Lale, ujedno i starim brigama. Njuh je imao – Voždovac.

- Dugo sam mislio „možda u Vojvodini dočekam pravu priliku”, ali je sve bilo „na kašičicu”. Voždovac je bio najuporniji i najbrži, predstavio mi projekat, a Miloš Pantović, koga sam znao od ranije, ispričao sve najlepše. Zanimljivo je da me je u to vreme i Marko Savić, kasnije šef struke Voždovca, zvao u Estoniju, ali sam spakovao kofere za Beograd. Isprva mi je to bilo teško i da zamislim, a sad mi Novi Sad i ne nedostaje. Pomoglo je što je devojka Ivana iz Beograda.

Više minuta značilo je i ubzani napredak.

- Trebalo je malo vremena, ali kad je krenulo, išlo je odlično, sada igram najbolje u karijeri. Samo su nedostatak sreće i promene u timu dovele do toga da smo u plej-autu. A, kada bi isti tim bio na okupu i dogodine, napravili bismo „ludilo”.

Teško je, međutim, očekivati da vihornog ofanzivca neko ne „ugrabi“ tokom leta.

- Snovi iz detinjstva, da navučem dres Bareselone, ne zvuče sada realno, ali jeste to da u narednom periodu odem negde „preko”. Da se afirmišem u jačem klubu, pa krenem još dalje. To bi bilo idealno. To je i cilj – zaključio je Mihajlo Nešković.