„Гол Борјану ћу заувек да памтим”

Нова сезона и нови играчи су нешто по чему се у последњих неколико година препознаје Нови Пазар. Постоје и изузеци од правила, па је тако Миљан Момчиловић (23) тренутно једини који плаво–бели дрес без престанка носи у два везана шампионата. Момак из Милића прошао је све млађе категорије Партизана и репрезентативне селекције Србије до 18 и 19 година. Већ је накупио 53 суперлигашке утакмице, што је бројка којом се од његових исписника из државне селекције од пре пет година могу похвалити само Страхиња Ераковић, Кристијан Белић, Борислав Бурмаз, Мирко Топић, Никола Штулић, Дејан Зукић, Милутин Видосављевић... Његово име налази се и међу 20 играча са највише мечева на елитној сцени у историји Новог Пазара. Није уметник попут Адема Љајића и Сејдубе Суме, зато се истиче кретањем, дуел игром, и што многи не виде тачним пасовима. Фудбалери воле да кажу како остављају срце на терену, он то и не мора да изговори, то се види голим оком. Није му драго како је Пазар одиграо други део сезоне, зато је презадовољан двогодишњим боравком у граду на обалама Рашке и Јошанице.

Шта је произвело неочекиван пад у игри екипе која је у 2024. годину ушла са европским амбицијама?

- Горак је укус зато што је пласман у европске купове био реалност. Немам објашњење за ово што се догодило. На припремама смо играли одлично и ковали планове за сезону. Можда су нас повреде важних играча одвратиле од онога што је требало да постигнемо. Волео бих у будућности да овај град и људи остваре европске амбиције, јер то по свему заслужују.

Кад је Европа постала баш далека?

- Тек кад нам је Вождовац дао гол у четвртом минуту надокнаде. Да смо добили ту утакмицу, а били смо бољи и заслужили победу, данас бисмо учествовали у плеј–офу и борили се за излазак на европску сцену. Баш смо примили наиван гол какав се не виђа ни на утакмицама млађих категорија. Тада смо изгубили и прилику да се нађемо у доигравању најбољих.

Шта је то што разликује плеј–оф и плеј–аут?

- Квалитетније утакмице, гледаније од публике и медијски испраћеније су оне које се играју у трци за врх. У групи за опстанак нема лаких и наивних мечева, неки се и не разликују од оних у плеј-офу. Осим нас има ту још тимова који квалитетом заслужују првих осам, попут Радничког из Ниша. Међутим, реалност је другачија.

Колико бодовна разлика оцртава и квалитет између најбољих и оних који су попут Новог Пазара у групи кроз коју се тражи опстанак у лиги?

- Црвена звезда, па и Партизан одскачу, али то се баш толико и не види на терену. Ми смо са Звездом, кад нас је водио Добрашиновић, одлично одиграли у Београду, и у Пазару смо били добри против њих под вођством Игора Матића. Примили смо тада два наивна гола и нисмо заслужили да изгубимо. Није се толико видело да наспрам себе имамо најскупљи тим у историји Црвене звезде. Разлика је, сем у индивидуалном квалитету, и у томе да они знају како се побеђује.

Нема ко неће рећи и да Нови Пазар никада у својој историји није имао тако јак индивидуални квалитет, па и тимски?

- Догађало се и Реалу да је имао врхунске појединце па да не освоји шпанско првенство и Лигу шампиона.

Да ли је највећи проблем Новог Пазара лежи у честим променама тренера. За две сезоне ви сте сарађивали са чак осморицом (Гаћиновић, Чакар, Станковић, Бербер, Аничић, Добрашиновић, Игор и Славко Матић)?

- Један од проблем сигурно јесте. Није то нешто што прија. Људи који воде Нови Пазар требало би да пронађу решење на дуже стазе тако што ће пронаћи профил тренера који одговара клубу. Тренер је неко ко се мора истрпети, као што је то ТСЦ урадио са Жарком Лазетићем. Више мора да се верује тренеру него играчу.

Ако изузмемо садашњег тренера Славка Матића, с којим тек однедавно сарађујете, кога бисте од тих стручњака издвојили?

- Више њих, Гаћиновића, Станковића, Добрашиновића, Игора Матића. Жао ми је што Игора Матића и његов стручни штаб није пратила бар мало срећа. Били су велики професионалци. Ово што им се догодило у Пазару не сме да их деморалише. Мислим да ће Игор бити добар тренер и да никако не треба да одустаје од овог посла. Играчи су га заволели и ценили. Да се разумемо, ни са једним тренером никада нисам имао проблем. Такав сам, ћутим, радим, играм или чекам шансу.

Са 53 утакмице у дресу Новог Пазара налазите се међу 15 играча који су накупили највише мечева за плаво– беле у Супер лиги. Постигли сте само један гол, али какав и против кога. Погодили сте мрежу Борјана на крају прошле сезоне. Многи играчи, међу њима и велики голгетери завршили су каријеру а да нису имали ту привилегију. Шта мислите, да ли вам играчи са двоцифреним и троцифреним бројем голова у елити завиде на том једном?

- Не бих знао како да одговорим на то питање. Да је осећај леп – јесте. Док сам жив сећаћу се тог гола. Не шутирам тако често са дистанце и мислим да ми је то грешка. Као да имам неку кочница иако знам да имам доста добар шут.

Да допунимо претходно питање, да ли бисте као дете Партизана више волели да сте погодили мрежу црно–белих?

- Увек је лепше дати гол Звезди, и то на препуној Маракани. Том приликом, иако су већ освојили титулу, делимично смо покварили славље црвено-белима (2:2).

Да ли је црно–бели дрес још у вашој глави?

- Кад прођете све млађе категорије Партизана много заволите тај клуб. Од Партизана се много и научи, наравно и од људи који су вас тамо водили. Често причам са садашњим саиграчем Марком Шћеповићем о успомени коју носим на тренера кроз све осим омладинске селекције црно–белих, на његовог оца Слађана Шћеповића. Све што је говорио тада касније се испоставило као тачно. Дивно је било и са Албертом Нађом у Телоптику. Верујем да ћу кад–тад играти у првом тиму Партизана. Обећао сам себи да дечачки сан морам и остварити.

Кад бисте могли да бирате коју утакмицу бисте поновили од првог до 90. минута?

- Немам дилему, ону против Црвене звезде. Највише због гола, али и не само због њега.

А најрадије потпуно избрисали из сећања?

- Са ИМТ-ом (3:4) прошлог лета у Пазару. Одиграо сам доста добро и на крају кикснуо код одлучујућег гола Живојиновића у надокнади времена. Био је то баш тежак моменат. Кад сам дошао кући прво што сам урадио било је да ставим прст на чело и себи кажем да ће таквих ситуација у каријери сигурно бити још, а ако сада паднем не би ни требало да се бавим фудбалом. Тај разговор са самим собом ме је ојачао.

Требало би да вас је ојачао и боравак у Новом Пазару?

- Захвалан сам навијачима, управи, свим саиграчима и тренерима. Од свих сам доста научио. Посебно ми је драго што сам доживео верну пазарску публику и што сам видео шта значи кад се клуб толико воли. Нови Пазар ми је дао шансу, промовисао ме је, јер сам ја ипак дошао из Српске лиге (Телеоптик). Шансу сам искористио играјући на добром нивоу, и да сам се одужио клубу.

Звучи као да се полако опраштате од Новог Пазара,  обзиром да вам овог лета истиче уговор и да је јавна тајна да се за вас интересују одређени клубови из врха Супер лиге?

- Никад се не зна и никад ништа не причам унапред. Заволео сам Нови Пазар, клуб, град и људе, али је исто тако реално да имам виши циљ. Овде сам стекао искуство које не може новцем да се плати, упознао сам велике играче и људе, момка за 11 Адема Љајића, сјајног Сејдубу Суму, с којим сам прошао једне припреме са Партизаном, али тек сам га овде упознао на прави начин, Шћеповића, Обрадовића и остале. Не могу да заборавим ни оне дивне саиграче из прошле сезоне с којима сам и даље у контакту, Мијића, Јоксимовића, Лончара, Мајдевца, Никчевића, и да не набрајам. Од свих сам добијао праве савете и ни један нисам одбацио. Били су људски и корисни – закључио је Момчиловић.