„Gol Borjanu ću zauvek da pamtim”

Nova sezona i novi igrači su nešto po čemu se u poslednjih nekoliko godina prepoznaje Novi Pazar. Postoje i izuzeci od pravila, pa je tako Miljan Momčilović (23) trenutno jedini koji plavo–beli dres bez prestanka nosi u dva vezana šampionata. Momak iz Milića prošao je sve mlađe kategorije Partizana i reprezentativne selekcije Srbije do 18 i 19 godina. Već je nakupio 53 superligaške utakmice, što je brojka kojom se od njegovih ispisnika iz državne selekcije od pre pet godina mogu pohvaliti samo Strahinja Eraković, Kristijan Belić, Borislav Burmaz, Mirko Topić, Nikola Štulić, Dejan Zukić, Milutin Vidosavljević... Njegovo ime nalazi se i među 20 igrača sa najviše mečeva na elitnoj sceni u istoriji Novog Pazara. Nije umetnik poput Adema Ljajića i Sejdube Sume, zato se ističe kretanjem, duel igrom, i što mnogi ne vide tačnim pasovima. Fudbaleri vole da kažu kako ostavljaju srce na terenu, on to i ne mora da izgovori, to se vidi golim okom. Nije mu drago kako je Pazar odigrao drugi deo sezone, zato je prezadovoljan dvogodišnjim boravkom u gradu na obalama Raške i Jošanice.

Šta je proizvelo neočekivan pad u igri ekipe koja je u 2024. godinu ušla sa evropskim ambicijama?

- Gorak je ukus zato što je plasman u evropske kupove bio realnost. Nemam objašnjenje za ovo što se dogodilo. Na pripremama smo igrali odlično i kovali planove za sezonu. Možda su nas povrede važnih igrača odvratile od onoga što je trebalo da postignemo. Voleo bih u budućnosti da ovaj grad i ljudi ostvare evropske ambicije, jer to po svemu zaslužuju.

Kad je Evropa postala baš daleka?

- Tek kad nam je Voždovac dao gol u četvrtom minutu nadoknade. Da smo dobili tu utakmicu, a bili smo bolji i zaslužili pobedu, danas bismo učestvovali u plej–ofu i borili se za izlazak na evropsku scenu. Baš smo primili naivan gol kakav se ne viđa ni na utakmicama mlađih kategorija. Tada smo izgubili i priliku da se nađemo u doigravanju najboljih.

Šta je to što razlikuje plej–of i plej–aut?

- Kvalitetnije utakmice, gledanije od publike i medijski ispraćenije su one koje se igraju u trci za vrh. U grupi za opstanak nema lakih i naivnih mečeva, neki se i ne razlikuju od onih u plej-ofu. Osim nas ima tu još timova koji kvalitetom zaslužuju prvih osam, poput Radničkog iz Niša. Međutim, realnost je drugačija.

Koliko bodovna razlika ocrtava i kvalitet između najboljih i onih koji su poput Novog Pazara u grupi kroz koju se traži opstanak u ligi?

- Crvena zvezda, pa i Partizan odskaču, ali to se baš toliko i ne vidi na terenu. Mi smo sa Zvezdom, kad nas je vodio Dobrašinović, odlično odigrali u Beogradu, i u Pazaru smo bili dobri protiv njih pod vođstvom Igora Matića. Primili smo tada dva naivna gola i nismo zaslužili da izgubimo. Nije se toliko videlo da naspram sebe imamo najskuplji tim u istoriji Crvene zvezde. Razlika je, sem u individualnom kvalitetu, i u tome da oni znaju kako se pobeđuje.

Nema ko neće reći i da Novi Pazar nikada u svojoj istoriji nije imao tako jak individualni kvalitet, pa i timski?

- Događalo se i Realu da je imao vrhunske pojedince pa da ne osvoji špansko prvenstvo i Ligu šampiona.

Da li je najveći problem Novog Pazara leži u čestim promenama trenera. Za dve sezone vi ste sarađivali sa čak osmoricom (Gaćinović, Čakar, Stanković, Berber, Aničić, Dobrašinović, Igor i Slavko Matić)?

- Jedan od problem sigurno jeste. Nije to nešto što prija. Ljudi koji vode Novi Pazar trebalo bi da pronađu rešenje na duže staze tako što će pronaći profil trenera koji odgovara klubu. Trener je neko ko se mora istrpeti, kao što je to TSC uradio sa Žarkom Lazetićem. Više mora da se veruje treneru nego igraču.

Ako izuzmemo sadašnjeg trenera Slavka Matića, s kojim tek odnedavno sarađujete, koga biste od tih stručnjaka izdvojili?

- Više njih, Gaćinovića, Stankovića, Dobrašinovića, Igora Matića. Žao mi je što Igora Matića i njegov stručni štab nije pratila bar malo sreća. Bili su veliki profesionalci. Ovo što im se dogodilo u Pazaru ne sme da ih demorališe. Mislim da će Igor biti dobar trener i da nikako ne treba da odustaje od ovog posla. Igrači su ga zavoleli i cenili. Da se razumemo, ni sa jednim trenerom nikada nisam imao problem. Takav sam, ćutim, radim, igram ili čekam šansu.

Sa 53 utakmice u dresu Novog Pazara nalazite se među 15 igrača koji su nakupili najviše mečeva za plavo– bele u Super ligi. Postigli ste samo jedan gol, ali kakav i protiv koga. Pogodili ste mrežu Borjana na kraju prošle sezone. Mnogi igrači, među njima i veliki golgeteri završili su karijeru a da nisu imali tu privilegiju. Šta mislite, da li vam igrači sa dvocifrenim i trocifrenim brojem golova u eliti zavide na tom jednom?

- Ne bih znao kako da odgovorim na to pitanje. Da je osećaj lep – jeste. Dok sam živ sećaću se tog gola. Ne šutiram tako često sa distance i mislim da mi je to greška. Kao da imam neku kočnica iako znam da imam dosta dobar šut.

Da dopunimo prethodno pitanje, da li biste kao dete Partizana više voleli da ste pogodili mrežu crno–belih?

- Uvek je lepše dati gol Zvezdi, i to na prepunoj Marakani. Tom prilikom, iako su već osvojili titulu, delimično smo pokvarili slavlje crveno-belima (2:2).

Da li je crno–beli dres još u vašoj glavi?

- Kad prođete sve mlađe kategorije Partizana mnogo zavolite taj klub. Od Partizana se mnogo i nauči, naravno i od ljudi koji su vas tamo vodili. Često pričam sa sadašnjim saigračem Markom Šćepovićem o uspomeni koju nosim na trenera kroz sve osim omladinske selekcije crno–belih, na njegovog oca Slađana Šćepovića. Sve što je govorio tada kasnije se ispostavilo kao tačno. Divno je bilo i sa Albertom Nađom u Teloptiku. Verujem da ću kad–tad igrati u prvom timu Partizana. Obećao sam sebi da dečački san moram i ostvariti.

Kad biste mogli da birate koju utakmicu biste ponovili od prvog do 90. minuta?

- Nemam dilemu, onu protiv Crvene zvezde. Najviše zbog gola, ali i ne samo zbog njega.

A najradije potpuno izbrisali iz sećanja?

- Sa IMT-om (3:4) prošlog leta u Pazaru. Odigrao sam dosta dobro i na kraju kiksnuo kod odlučujućeg gola Živojinovića u nadoknadi vremena. Bio je to baš težak momenat. Kad sam došao kući prvo što sam uradio bilo je da stavim prst na čelo i sebi kažem da će takvih situacija u karijeri sigurno biti još, a ako sada padnem ne bi ni trebalo da se bavim fudbalom. Taj razgovor sa samim sobom me je ojačao.

Trebalo bi da vas je ojačao i boravak u Novom Pazaru?

- Zahvalan sam navijačima, upravi, svim saigračima i trenerima. Od svih sam dosta naučio. Posebno mi je drago što sam doživeo vernu pazarsku publiku i što sam video šta znači kad se klub toliko voli. Novi Pazar mi je dao šansu, promovisao me je, jer sam ja ipak došao iz Srpske lige (Teleoptik). Šansu sam iskoristio igrajući na dobrom nivou, i da sam se odužio klubu.

Zvuči kao da se polako opraštate od Novog Pazara,  obzirom da vam ovog leta ističe ugovor i da je javna tajna da se za vas interesuju određeni klubovi iz vrha Super lige?

- Nikad se ne zna i nikad ništa ne pričam unapred. Zavoleo sam Novi Pazar, klub, grad i ljude, ali je isto tako realno da imam viši cilj. Ovde sam stekao iskustvo koje ne može novcem da se plati, upoznao sam velike igrače i ljude, momka za 11 Adema Ljajića, sjajnog Sejdubu Sumu, s kojim sam prošao jedne pripreme sa Partizanom, ali tek sam ga ovde upoznao na pravi način, Šćepovića, Obradovića i ostale. Ne mogu da zaboravim ni one divne saigrače iz prošle sezone s kojima sam i dalje u kontaktu, Mijića, Joksimovića, Lončara, Majdevca, Nikčevića, i da ne nabrajam. Od svih sam dobijao prave savete i ni jedan nisam odbacio. Bili su ljudski i korisni – zaključio je Momčilović.