Филмска прича о повратку Растка Симића, вицешампиона Старог континента

Сребро златног сјаја пречесто је употребљавана фраза у јавном дискурсу. Ипак, кад је реч о 20-годишњем Растку Симићу, ово није флоскула. Прича је о младом Лозничанину који није надмашио само туђа, већ и сопствена очекивања.

Високи момак прошао је кроз низ пехова пре него што је постао европски сениорски вицешампион на недавно одржаном шампионату у београдској хали „Александар Николић”, некада званој Пионир.

- Требало је све ово психички издржати... Било је далеко теже на том плану него физичком. Стално сам размишљао „шта ако се деси ово или оно”... Дуго нисам боксовао - почео је Симић чудесну причу о повратку међу конопце и освајањем медаље у олимпијској категорији, оној до 80 кг.

Одмах се вратио на април 2022. и освојено друго место на Европском првенству за младе (18-19) у Софији. Убедљиво је победио Ирца Џошуу Оланјана, Швеђанина Аксела Харштета, Грузина Сабу Квиникадзеа, а у финалу је изгубио упитном одлуком судија после три рунде са Украјинцем Александром Балабином.

- Уследила је пауза од око месец дана, па припреме на Јахорини, где сам се спремао за Омладинску златну рукавицу. Спаринговао сам са иностраним партнером, чудно сам ударио „десним” и пукла ми је шака... Претпостављам да је због лабавије везаних бандажера.

Гипс је носио наредна два месеца, после чега су уследиле нове здравствене невоље.

- У том периоду нисам могао да тренирам било који сегмент, осим мало трчања, то је било све. Пошто сам скинуо гипс, почео сам нагло да тренирам. Напрасно сам осетио болове у нози, омели су ме у тренирању. Веома јак бол, пробадао ме је, спуштао се низ леђа, кроз колено и буквално „ударао” до стопала. Нисам могао да спавам.

Уследиле су посете лекарима, којих није било мало. Да све буде још компликованије, сваки од њих је дао другачију дијагнозу.

- Од једног доктора чујем да то није ништа страшно. Одем код другог, каже ми да више нећу моћи да боксујем. Наредни ми установи спондилозу... Од њих шест или седам, нико није имао исто мишљење ни о терапији.

Преко очевог пријатеља, Растко је отишао у Београд зарад решења тих мука.

- За тог човека смо чули да је заслужан за опоравак једне девојке којој су прогнозирали живот у колицима, а после тога постала, ако се не варам, првакиња света у дизању тегова или неком сличном спорту. Дао ми је програм вежби, почео сам да их радим. Пре тога, мртви нерв ми је опорављен физикалним и ласерским терапијама у Лозници. Колико сам схватио, имам спондилолистезу, праћену додатним факторима. Објашњење, од хрскавице је требало да ми настане кост, али је остала хрскавица. Због тога ми лакше спада тај пршљен.

Речено му је да то није проблем за обичне људе, колико за активног спортисту, поготово боксера.

- То су ударци, цимања... Полако сам јачао леђа и торзо вежбама које ми је дао човек из Београда. Таман сам се вратио тренинзима и спаринзима, спремао сам се, кад ми је опет настрадала иста шака... Поново сам ишао код разних доктора, на магнетну резонанцу и терапије струјом. Рука ми је поново завршила у гипсу. Доктор ми је рекао да је одлично зарасла и да изгледа као да никад није било прелома. Ипак, изразио је бојазан за боксерску каријеру уколико ми се понови таква повреда.

По повратку у тренажни процес, почео је више да обраћа пажњу на начин на који бандажира шаке и да користи веће рукавице.

- Спремао сам се на Јахорини и Златибору пред Златну рукавицу прошлог октобра. Мени је то било генерална проба пред Европско првенство за млађе сениоре у Будви наредног месеца. У финалу турнира у Чачку сам победио Француза Јожерлина Сезара, који је одмах после постао првак старог континента за узраст до 22 године.

Пошто је савладао Сезара, иначе бронзаног са минулог ЕП у Београду, осетио је познати бол.

- Следећег дана ме је мање болело. Лакнуло ми је, помислио сам да нисам обновио стару повреду, већ да сам само пригњечио то. Ипак, отишао сам на снимање, где сам сазнао да ми је рука опет „пукла”... Трећи пут... На истом месту! Нисам више знао шта ми је чинити, доктор ми каже да је невероватно да сам доживео прелом трипут на истом месту, да су шансе за такав пех један према милион.

Драган Васиљевић - Дурунга, легендарни Симићев суграђанин, упознао га је са микрохирургом Марком Бумбаширевићем, редовним чланом САНУ, за ког Растко категорички тврди да је најбољи из своје бранше у Европи.

- Утврдио је да је операција неопходна. Кад је отворио шаку, установио је да у њој има „луфта” и да никад не би зарасла без хируршке интервенције. Све је прошло како треба, зимус ми је уграђена титанијумска шипкица. Наизглед ситна повреда, а тако гадна... Поново нисам тренирао месец и по дана, а почетком фебруара сам само јачао шаку и помало радио у теретани.

Ипак, ни ту невољама није био крај. Поново је осетио бол, а претпостављао је да је реч о нерву.

- Знали смо да је Европско првенство у априлу. Знао сам да је то најјаче такмичење на континенту, да је моја категорија била упражњена, а још у Србији. Ипак, одлучили смо да нећу учествовати.

Са другаром Семизом Аличићем - Пињом, добио је позив селектора Милана Пиперског да дође у Београд на базичне припреме.

- Још увек нисам могао да ударам, па су се тренинзи састојали од теретане и трчања. Покушао сам са већим бандажерима и рукавицама и нисам осетио бол.

Са Аличићем је отишао на Златибор због специфичних припрема, 20-ак дана пред шампионат у Пиониру.

- Тамо смо радили све што и други, па и спаринг. Консултовао сам се са родитељима, тренерима и свима које знам да видим да ли да променим одлуку о учешћу. Отац Вук Милисав, иза ког је дводеценијска боксерска каријера, знао је да то није за шалу, да ту може свашта да се деси.

После четири добра спаринга на Златибору, привукао је пажњу кубанског тренера Хорхеа Фромете, који је неколико годинама у стручном штабу Србије.

- Свежином сам надокнадио мањак снаге и лепо сам се показао. Председник Савеза Ненад Боровчанин позвао ме је да пренесе Фрометино мишљење, да сам спреман за Европско првенство. Одлучили смо да периодично долазим на Кошутњак, где су репрезентативци стављали глазуру на форму, да на основу тога видимо да ли ћу да учествујем или не.

Пошто је све прошло како треба, Симићи су одлучили да се Растко опроба на шампионату Старог континента.

- Дошао сам без оптерећења и очекивања да ћу да победим у једној борби. Први ривал био је Антон Виноградов из Естоније. Знао сам да сам бољи од њега и да могу да га победим, али ме је морило дуго одсуство из ринга и помисао да свашта може да се деси.

После рутинског тријумфа, уследио је двобој са Арјаном Исенијем, репрезентативцем Северне Македоније. Растко је открио да је реч о момку из САД-а и некадашњи њихов репрезентативац.

- Спаринговали смо на Кошутњаку. Знао сам да је квалитетан, али да могу да га победим. После нокдауна у првој рунди, све је кренуло на моју страну, бољи утисак, више погодака... Изгледао сам као да сам на врхунцу форме. Пао ми је терет, пошто сам тим тријумфом обезбедио медаљу.

Растко је у полуфиналу показао да Руси нису баук. Пао је члан Зборнаје, 25-годишњи Савелиј Садома, освајач светске бронзе 2021. у Београду.

- Знао сам да је озбиљан борац и да је у изванредној форми. Ипак, мени то није било битно, већ сам нешто остварио. Све судије су бодовале за мене у првој рунди. У наредној сам био још бољи, али су арбитри бодовали 3:2 за њега. У финишу ми је нестало снаге, јасно је да је за 200 одсто био спремнији од мене, али сам технички био бољи, победио сам га знањем.

Признао је да је осетио већи притисак у финалу против Хрвата Габријела Веочића.

- Било ми је нереално сам уопште дотле стигао. Научна фантастика, као да сам пао с неба. Исти осећај имали су чланови породице, тренери... А ја поготово. Иако сам изгубио, мислим да сам пружио одличан отпор ривалу који је старији и много искуснији од мене, још квалификован за Олимпијске игре у Паризу. Неки сматрају да сам био за нијансу бољи у прве две рунде... Све у свему, презадовољан сам! Дошао сам да се опробам, нисам ни размишљао о месту на победничком постољу - подвукао је причу насмејани Симић.

Бајковита је прича пласману у финале Европског првенства после препрека због којих би многи одустали. Упорност је неспорна, а време ради за овог момка.