Четворка Крушевљана као заштитни знак Крстића

У последњој деценији прошлог и на почетку 21. века један од најбољих играча Напретка био је Драгиша Крстић. Сјајни везиста носио је дрес Чарапана пуних 12 година, био и капитен, довео Крушевљане до финала купа 2000...

- Изгубили смо у финалу од Црвене звезде, која је била и шампион, па смо се ми нашли у Купу УЕФА. Лепе успомене, за сва времена. Утакмице пред пуним трибинама, поход до финала купа, а били смо тада друголигаши, додуше и супериорно изборили повратак у друштво најбољих, дали су најлепши печат мојој каријери. После 20 година Напредак је други пут изашао на међународну сцену, елиминисали смо естонски Тулевик, а потом испали од ОФИ–ја са Крита – сећа се својих фудбалских дана под Багдалом Драгиша Крстић.

Одличне партије нису прошле незапажено, било је позива јачих клубова, али није отишао из Крушевца, у Напретку је завршио каријеру 2005. године, а претходно је носио дрес Топличанина, Задругара из Житорађе и нишког Јастрепца. Његовим путем наставио је син Филип, данас првотимац крушевачког суперлигаша. Додуше, Филипов развојни пут ишао је у другачијем смеру. Поникао је у Напретку, прошао све млађе селекције, а по истеку омладинског стажа дебитовао за први тим, потом је морао на позајмицу. Стицао је сениорско искуство у параћинском Јединству, СФС Борцу, Топличанину из родног Прокупља, поповачкој Будућности, да би се вратио у Крушевац и обукао дрес Трајала. Био је „прва виолина“ Гумара, један од најбољих извођача слободних удараца у Првој лиги и заслужио прошлог лета позив спортског директора Младена Додића да се врати у матични клуб.

- Први пут на суперлигашкој сцени, требало ми је мало времена да се прилагодим свим захтевима. Трудио сам се на тренинзима, стрпљиво чекао и дочекао шансу – прича Филип Крстић, данас незамењива полуга у везном реду Напретка.

А, кад је Филип на терену крушевачког храма на трибинама је отац Драгиша, Напреткова легенда, уз којег је Филип и направио прве фудбалске кораке.

- Отац ми је узор, имао је сјајну каријеру и тешко да ћу успети да га достигнем, али уколико будем бар приближно успешан, бићу срећан. Велика ми је подршка, зна да похвали, али и искритикује. Од таквог фудбалског мајстора свака реч је драгоцена. Кад сам дошао у Напредак прво сам питао да ли је слободан дрес са бројем 4, јер га је и он носио. Имао сам среће, данас сам ја Напреткова „четворка” – каже Филип.

Када говори о сину Драгиша Крстић не скрива понос:

- Најважније је да је стасао у доброг човека, то је највећи успех сваког родитеља. Супруга Јасмина и ја смо успели да изведемо децу на прави пут, јер и кћерка Кристина је оличење свих родитељских очекивања. Филип је наследио фудбалски таленат, али то је била само полазна основа. Има јак карактер, велики је радник, упоран. Није га обесхрабрило што је до првог тима Напретка морао заобилазним путем. То га је само још више ојачало. Данас уживам кад га гледам на терену, којим сам и сам својевремено трчао за лоптом. Добро знам колико је то желео и сигуран сам да ће тек доказати колико заиста вреди и да ћу у будућности ја бити познат само као Филипов отац.

И тако Крстићи пишу Напреткову историју. „Сениор” Драгиша је исписао понајлепше странице. „Јуниор” Филип је у дебитантској сезони у Супер лиги, после лоших резултата на старту стигао до плеј–офа, што је био примарни циљ пред почетак шампионата.

- Како смо кренули прошле јесени, мало ко нам је давао шансе да ћемо на крају бити међу осам најбољих, али из утакмице у утакмицу цела екипа је расла. Ишли смо корак по корак, били фокусирани искључиво на наредног противника. Било је неочекиваних киксева, али и сјајних резултата и великих победа. У клубу су решили да у плеј–офу примат имају млади и надам се да ће неки од тих момака искористити на најбољи начин указану шансу и неће морати на каљење, као што сам ја својевремно, јер пут повратка је увек неизвестан. У следећој, или некој од наредних сезона, надам се, указаће се прилика и да се боримо за европску визу, да попут оца Драгише и ја заиграм на међународној сцени – не крије жеље и амбиције везиста Напретка Филип Крстић.