Смедерево као судбина

За нешто мање од две године од како је обукао дрес Смедерева 1924, Мирољуб Костић постао је један од најбољих фудбалера, цењен подједнако од челника клуба и навијача. Миљеник публика је сјајним играма допринео да се Оклопници прошле сезоне прошетају српсколигашким „Западом”, освоје Куп ФС РЗС и да се у Првој лиги нађу у плеј-оф, где се боре да поново дођу до елитног ранга, где су својевремено били више од деценију и по.

Кад је пре две сезоне, на наговор Предрага Сикимића, спортског директора и бившег саиграча из панчевачког Железничара, стигао у Смедерево мало ко је знао да се Костић са породицом пре готово четири године трајно настанио у Ђурђевом граду.

Прича о поузданом штоперу почиње из Медвеђе где је рођен и са две године старијом сестром Иваном провео детињство. Отац Миливоје и мајка Вера научили су их да поштују све православне обичаје и празнике, па ће тако и овај Ускрс Костићи провести у кругу најмилијих.

- У раној младости радовао сам се сваком празнику, а посебно Ускрсу, надметали смо се чије је јаје јаче. Више пута био сам победник и срећи није било краја – каже Мирољуб Костић.

Дружење са лоптом почео је са друштвом из школе, а његове игре на турнирима нису остале незапажене, па су га одмах приволели да постане члан млађих селекција Радана из Лебана.

- По завршетку основне и економске школе у Медвеђи уписао сам ДИФ у Нишу и постао члан Синђелића где сам остао четири сезоне. Током студирања упознао сам колегиницу Ивану, рођену Смедеревку, била је и успешна џудисткиња. Из познанства се родила љубав, 2015. године крунисана је браком а следеће године родио се син Вук, да би три године касније дошла и ћерка Искра – са поносом каже Мирољуб Костић.

После четири успешне сезоне у Синђелићу, стигао је позив да пређе у суперлигаша ГФК Јагодину где је остао две сезоне и освојио Куп Србије. Пут га је одвео у љубљанску Олимпију, па у Сарајево, одакле је послат на позајмицу, да би потом постао члан Новог Пазара. Следи двогодишњи уговор са чачанским Борцем, а онда и сезона у Напретку. Имао је шестомесечну епизоду у Узбекистану, а по повратку у Србију играо је по једну годину у Раднику, Напретку и, на крају, у Железничару.

- Није било лако селити се са породицом из једног у друго место и на крају смо одлучили да се скућимо. Често доласци код супругиних родитеља и рођака у Смедерево полако су ме везивали за лепи град, што је и пресудило. Иванини родитељи поклонили су нам плац на коме смо саградили кућу и од пре четири године преселили смо се у нови дом. Иако сам после Напретка имао више понуда одлучио сам се за Железничар јер је Панчево један од ближих градова Смедереву.

Уследио је долазак међу Оклопнике и ту је постао стандардна „петица”.

- Српска лига била је захтевна и готово од старта преузели смо лидерску позицију. Имали смо и шест бодова предности, али ремијем код куће са Мачвом из Богатића а онда и првим поразом у Чачку дозволили смо да се Борац приближи на бод. Победом у последњем колу у Љубићу оверили смо прво место и пласман у Прву лигу.

Са реновираним тимом и више појачања, Смедеревци су, у новом-старом рангу десет кола са по пет победа и нерешених резултата уз ОФК Београд били једини без пораза.

- У односу на почетак кад је циљ био опстанак, амбиције смо надмашили и променили зацртани циљ. Са Сашом Мићовићем, шефом струке, знам се из Напретка кад је био помоћник Горану Стевановићу а са помоћником Бојаном Остојићем имао сам више суперлигашких утакмица. Направили су одличну хемију и међу нама као ретко где начинили атмосферу и другарство за памћење. Остала су још четири кола и све је у нашим рукама јер имамо шансе да директно или преко баража уђемо у Супер лигу. Уговор ми истиче у јулу, а волео бих да останем јер је Смедерево сада мој град и клуб. Иако ускоро пуним 36 година, живим спортски и фудбалу могу још много тога да дам – рекао је Мирољуб Костић пожелевши свим православним верницима срећан Ускрс.