Савићевић: Познато презиме ме је погурало

Чињеница да носи, на фудбалским просторима, славно презиме, Вукана Савићевића (30), играча Војводине, није никада оптерећивала. Како сам наглашава, то му је представљало додатни мотив, али и обавезу, да тренира напорно и покуша да се избори за место у свету пуном изазова, али и (не)скривене лепоте.

- Дејо Савићевић и ја нисмо ближи рођаци - отклонио је Вукан сваку дилему везану за потенцијалне крвне везе са Генијем, који је и сам носио дрес Црвене звезде и репрезентације и човеком који је исписао неке од најлепших фудбалских страница у бившој нам држави. - Да је то истина, уверио ме је и његов син Владимир, од којег сам добио породично стабло Савићевића, на којем се види, ипак, да нека веза постоји, али је она прилично далека. Дејана сам упознао тек с 20 година, кад сам већ играо за младу репрезентацију Црне Горе, а он је тада, баш као и сада, био председник ФСЦГ.

Да ли вам је чињеница да се презивате Савићевић помагала у раном периоду каријере, или је била нека врста баријере?

- Иако сам то никада нисам чуо, отац и мајка су ми, пре неколико година, признали да је на трибинама често могло да се чује како сам Дејов син и како због тога играм. Нисам осећао терет због презимена, чак сам био и срећан због њега, с обзиром на то какав је Дејо ас био. То ми је давало додатни импулс да тренирам што јаче и покушам да оправдам презиме, али и да достигнем бар делић оног што је он учинио у каријери.

Рођени сте у Београду, играли сте у млађим селекцијама, а онда и за први тим Црвене звезде, али сте репрезентативац Црне Горе. Откуд такво опредељење?

- Мој отац Драган родом је из Никшића, а мајка је, баш као и ја, рођена у Београду. Одувек волим Црну Гору, тамо сам проводио летње распусте, боравећи по два-три месеца код бабе и деде и због тога сам прихватио позив да носим дрес репрезентације. Требало је да почнем у кадетима са 16 година, али као малолетан нисам могао да добијем пасош. Тада ми је, међутим, стигао позив за кадетску репрезентацију Србије и нисам знао шта да радим. Због каријере, прихватио сам га и одиграо неколико незваничних утакмица, али сам касније одлучио да ипак браним боје Црне Горе.

Вратимо се у садашњост... Зимус сте прихватили позив Војводине и, из турског вратили сте се у српски фудбал. Како је до тога дошло и каква сте очекивања имали приликом потписивања уговора?

- У сваком клубу у којем сам играо, осим турског Гиресуна, борио сам се за титуле. Ту мислим на Звезду, Слован из Братиславе и Вислу из Кракова, а реч је о срединама у којима је нормално било да се освајају трофеји. Кад ми је стигао позив из Новог Сада, одмах сам питао какве су амбиције клуба, јер сам видео да клуб јесенас није добро стајао на табели и да је био седми. Спортски директор Марко Јовановић детаљно ми је све испричао о плановима, па сам оберучке прихватио могућност да заиграм за Војводину. Реч је о великом клубу, који заслужује да буде међу три најбоља у Србији и убеђен сам да то можемо да остваримо. Додуше, можда не баш ове сезоне, али следеће - свакако. Треба времена за такав помак, а битно је да и тренер има континуитет у раду, попут Лазетића у ТСЦ-у, како би екипа почела да игра онако како се од ње и очекује.

Верујете да ће новосадски црвено-бели да испуне такве захтеве?

- Континуитет је најважнија ставка и за сваког играча. Кад изађемо на терен, јако је важно да осетимо велику жељу, да смо ми Војводина и да морамо да освојимо три бода. То понављам пред сваку утакмицу, најважније је да смо у главама начисто с тим да смо боља екипа од сваког ривала.

Јесте ли задовољни што сте изабрали баш клуб из Новог Сада?

- Играјући најпре за Самсун, а потом и Гиресун, тимове из градова који се налазе на Црном мору, било ми је заиста лепо. Међутим, мој последњи клуб је упао у проблеме, испао и најјаче лиге, променила се управа и много играча га је напустило. Остали смо само нас тројица из суперлигашке конкуренције, али смо и ми желели да одемо. Последњих шест месеци нисам био задовољан, јер смо имали јако младу екипу, па су и резултати били лоши. Добио сам судски спор и, самим тим, чисте папире, кад је уследио позив Војводине. Никада нисам имао менаџера, али ме је позвао агент Братислав Ристић, који ме је, као у шали, питао да ли желим да се вратим у Србију и то у Војводину. Чуо сам пре тога да су у новосадски клуб дошли озбиљни људи, који желе да ураде више од учинка који су црвено-бели имали током последњих година. Ни сам не знам зашто, заиграло ми је срце због могућности да постанем фудбалер Новосађана, тим пре што ми се родила и ћеркица... Презадовољан сам што сам донео такву одлуку и што играм на „Карађорђу” - истакао је Вукан Савићевић.