Savićević: Poznato prezime me je poguralo

Činjenica da nosi, na fudbalskim prostorima, slavno prezime, Vukana Savićevića (30), igrača Vojvodine, nije nikada opterećivala. Kako sam naglašava, to mu je predstavljalo dodatni motiv, ali i obavezu, da trenira naporno i pokuša da se izbori za mesto u svetu punom izazova, ali i (ne)skrivene lepote.

- Dejo Savićević i ja nismo bliži rođaci - otklonio je Vukan svaku dilemu vezanu za potencijalne krvne veze sa Genijem, koji je i sam nosio dres Crvene zvezde i reprezentacije i čovekom koji je ispisao neke od najlepših fudbalskih stranica u bivšoj nam državi. - Da je to istina, uverio me je i njegov sin Vladimir, od kojeg sam dobio porodično stablo Savićevića, na kojem se vidi, ipak, da neka veza postoji, ali je ona prilično daleka. Dejana sam upoznao tek s 20 godina, kad sam već igrao za mladu reprezentaciju Crne Gore, a on je tada, baš kao i sada, bio predsednik FSCG.

Da li vam je činjenica da se prezivate Savićević pomagala u ranom periodu karijere, ili je bila neka vrsta barijere?

- Iako sam to nikada nisam čuo, otac i majka su mi, pre nekoliko godina, priznali da je na tribinama često moglo da se čuje kako sam Dejov sin i kako zbog toga igram. Nisam osećao teret zbog prezimena, čak sam bio i srećan zbog njega, s obzirom na to kakav je Dejo as bio. To mi je davalo dodatni impuls da treniram što jače i pokušam da opravdam prezime, ali i da dostignem bar delić onog što je on učinio u karijeri.

Rođeni ste u Beogradu, igrali ste u mlađim selekcijama, a onda i za prvi tim Crvene zvezde, ali ste reprezentativac Crne Gore. Otkud takvo opredeljenje?

- Moj otac Dragan rodom je iz Nikšića, a majka je, baš kao i ja, rođena u Beogradu. Oduvek volim Crnu Goru, tamo sam provodio letnje raspuste, boraveći po dva-tri meseca kod babe i dede i zbog toga sam prihvatio poziv da nosim dres reprezentacije. Trebalo je da počnem u kadetima sa 16 godina, ali kao maloletan nisam mogao da dobijem pasoš. Tada mi je, međutim, stigao poziv za kadetsku reprezentaciju Srbije i nisam znao šta da radim. Zbog karijere, prihvatio sam ga i odigrao nekoliko nezvaničnih utakmica, ali sam kasnije odlučio da ipak branim boje Crne Gore.

Vratimo se u sadašnjost... Zimus ste prihvatili poziv Vojvodine i, iz turskog vratili ste se u srpski fudbal. Kako je do toga došlo i kakva ste očekivanja imali prilikom potpisivanja ugovora?

- U svakom klubu u kojem sam igrao, osim turskog Giresuna, borio sam se za titule. Tu mislim na Zvezdu, Slovan iz Bratislave i Vislu iz Krakova, a reč je o sredinama u kojima je normalno bilo da se osvajaju trofeji. Kad mi je stigao poziv iz Novog Sada, odmah sam pitao kakve su ambicije kluba, jer sam video da klub jesenas nije dobro stajao na tabeli i da je bio sedmi. Sportski direktor Marko Jovanović detaljno mi je sve ispričao o planovima, pa sam oberučke prihvatio mogućnost da zaigram za Vojvodinu. Reč je o velikom klubu, koji zaslužuje da bude među tri najbolja u Srbiji i ubeđen sam da to možemo da ostvarimo. Doduše, možda ne baš ove sezone, ali sledeće - svakako. Treba vremena za takav pomak, a bitno je da i trener ima kontinuitet u radu, poput Lazetića u TSC-u, kako bi ekipa počela da igra onako kako se od nje i očekuje.

Verujete da će novosadski crveno-beli da ispune takve zahteve?

- Kontinuitet je najvažnija stavka i za svakog igrača. Kad izađemo na teren, jako je važno da osetimo veliku želju, da smo mi Vojvodina i da moramo da osvojimo tri boda. To ponavljam pred svaku utakmicu, najvažnije je da smo u glavama načisto s tim da smo bolja ekipa od svakog rivala.

Jeste li zadovoljni što ste izabrali baš klub iz Novog Sada?

- Igrajući najpre za Samsun, a potom i Giresun, timove iz gradova koji se nalaze na Crnom moru, bilo mi je zaista lepo. Međutim, moj poslednji klub je upao u probleme, ispao i najjače lige, promenila se uprava i mnogo igrača ga je napustilo. Ostali smo samo nas trojica iz superligaške konkurencije, ali smo i mi želeli da odemo. Poslednjih šest meseci nisam bio zadovoljan, jer smo imali jako mladu ekipu, pa su i rezultati bili loši. Dobio sam sudski spor i, samim tim, čiste papire, kad je usledio poziv Vojvodine. Nikada nisam imao menadžera, ali me je pozvao agent Bratislav Ristić, koji me je, kao u šali, pitao da li želim da se vratim u Srbiju i to u Vojvodinu. Čuo sam pre toga da su u novosadski klub došli ozbiljni ljudi, koji žele da urade više od učinka koji su crveno-beli imali tokom poslednjih godina. Ni sam ne znam zašto, zaigralo mi je srce zbog mogućnosti da postanem fudbaler Novosađana, tim pre što mi se rodila i ćerkica... Prezadovoljan sam što sam doneo takvu odluku i što igram na „Karađorđu” - istakao je Vukan Savićević.