Маратонац у мантији

Међу омиљеним маратонима српских дугопругаша је и Љубљански. После последњег проширила се у круговима краљице спортова прича о једном од учесника - Станку Ћелићу, свештенику Српске православне цркве.

Добро је познат многима што је показала и чињеница да смо лако нашли број мобилног телефона овог 34-годишњег јереја из Александровачке парохије код Лакташа. Добивши  благослов претпостављених пристао је на разговор за  „Спортски журнал“.

-Одрастао сам у Кнежеву – рекао је Станко Ћелић, кад смо га замолили да се представи читаоцима. – Пошто овај планински градић није имао породилиште, рођен сам у 50 километара удаљеној Бањалуци.

Кад сте се определили за свештенички позив?

- Још као дечак одлучио сам да ћу, ако Господ дозволи, бити свештеник. Био је то Божији призив. Одрастао сам у побожној и традиционалној породици у којој се знало за Бога.

Да ли је то подразумевало и одговарајуће школовање?

- Јесте. Кад сам у Кнежеву 2004. завршио основну школу „Доситеј Обрадовић“ прешао сам у средњу Богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Завршио сам је 2008. и студирао на Богословском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао сам 2012, а мастер студије завршио 2013.

Како се ту уткао спорт?

- У основној школи тренирао сам фудбал. Играо сам у локалном клубу у млађим категоријама. Омиљени спорт, због успеха српске репрезентације, била ми је кошарка. Сваки слободан тренутак користио сам да будем на игралишту. У Кнежеву се играо добар баскет. У Фочи смо имали фискултурну салу у којој сам проводио већину слободног времена, а у Београду сам често играо у Блоку 33 или код Студентског дома на Карабурми, јер сам већину времена живео у Студентском граду и Дому на Карабурми. Волeо сам и друге спортовe: стони  тенис, пливање, брдски и друмски бициклизам, планинарење...

Нисте престали ни као свештеник?

- Наставио сам. Александровац је место кошарке. Познат је, јер је из Александровца Кошаркашки клуб Игокеа. С ветеранима Игокее сам десет година, три пута недељно играо кошарку. Уочи наших храмовних слава сам организовао породичну бициклијаду, турнир у баскету и турнир у стоном тенису.

Кад сте се окренули у већој мери дугим трчањима?                              

- Љубав према спорту наследио сам од оца који је много волео дуга ходања по природи и често сам ишао с њим. Место у коме сам одрастао пуно је нетакнуте  природе. У марту прошле године почео сам с триатлоном. Трчање је само део бављења овим спортом, који је састављен из: пливања, бициклизма и трчања. Сматрам да је то природни наставак мог спортског пута, јер сам целог живота у спорту. Такође је то и део рада на себи. Иначе сам увек осећао љубав према спортовима издржљивости. Колико год желим да се духовно развијам и померам границе исто тако желим да унапређујем и личне физичке способности.

Јесте ли учлањени у неки клуб?                                   

- Учлањен сам у РМЦ триатлон клуб из Бањалуке.

Дакле не тренирате по свом нахођењу, већ по плану тренера?

- Тренер Милош Вејновић пише ми све тренинге и строго се придржавам плана. Такође имам тренера пливања, Марка Ђукића, с којим се трудим да унапредим пливачку технику. Обојица су Бањалучани.

Колико често тренирате недељно, на којим дистанцама?                                   

- Имам девет до 10 тренинга недељно. Од тога су три до четири из сваке од поменутих дисциплина. Отприлике сваке недеље пливам девет до 12 километара, претрчим 50 до 60 километара и возим бицикл од 180 до 220.  То је између 12 и 16 сати тренинга. Ово подразумева тренинге интервала, темпа, дужина и опоравка.

Имате ли, кад је спорт у питању, подршку претпостављених?                

- Имам. Физичка активност и физички рад оплемењују човека и позитивно утичу и на духовну страну личности. Човек је и духовно и физичко биће и не би требало да занемари ниједну страну. У здравом телу здрав дух.

Видите ли неку везу између дугог трчања и вашег животног позива?

- Постоји много додирних тачака. Једна од њих је превазилажење криза. У спортовима издржљивости то је важно. Када човек „падне“, клоне,  треба поново да устане, да се покрене. Исто тако је и у животу. Увек треба да нађемо извор снаге који ће нас покренути да идемо даље. Тај извор је Бог. Дуга трчања или вожње ми помажу да о свему размислим и да себе преиспитам. Док трчим, возим или пливам, молим се Богу. Углавном непрестано поноваљам молитву: Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног.

Где сте до сад учествовали на маратонима или полумаратонима?          

- У октобру прошле године трчао сам на маратону у Љубљани. Због обавеза могу у току године да се опробам на два до три такмичења. Углавном су то трке у непосредној близини где могу да одем вратим се истог дана.

Какво Вам је искуство са стазе?

- Предивно. Учествовало је око 14.000 такмичара. Приметио сам да људи тамо истински воле спорт. Улице су испуњене људима који навијају и дају подршку. С обзиром да је то мој први маратон и да немам искуства кренуо сам доста јачим темпом од планираног, али сам га изнео до краја. Између 33. и 37. километра доживео сам велику кризу коју сам превазишао говорећи молитву: Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног. Могу слободно да кажем да сам трчао изнад својих физичких могућности.

Колики Вам је лични рекорд?

- У маратону је тај из Љубљане, једини за сад, од 3:27:55. У Бањалуци сам трчао полумаратон за 1:33:50. Сматрам да ћу већ на следећим тркама да поправим те резултате.

Када их планирате?

- У мају ћу учествовати у Котору на полудугом триатлону чији је део и трчање полумаратона. Надам се да ћу тада бити бржи од 1:33.

Имате ли поруку читаоцима „Спортског журнала“ за Васкрс?                 

- Нека Христос васкрсне у свакоме од нас. Да паметно искористимо живот и време које нам је Бог дао. Нека људи више времена проводе са својим породицама и окрену се истинским вредностима. Да оставе кладионице, игре на срећу, алкохол, цигарете и друге пороке. Да раде на себи и у духовном и физичком смислу. Нека сваког новог дана будемо помало бољи у односу на прошли. Да учинимо живот лепшим и себи и другима. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!