Među omiljenim maratonima srpskih dugoprugaša je i Ljubljanski. Posle poslednjeg proširila se u krugovima kraljice sportova priča o jednom od učesnika - Stanku Ćeliću, svešteniku Srpske pravoslavne crkve.
Dobro je poznat mnogima što je pokazala i činjenica da smo lako našli broj mobilnog telefona ovog 34-godišnjeg jereja iz Aleksandrovačke parohije kod Laktaša. Dobivši blagoslov pretpostavljenih pristao je na razgovor za „Sportski žurnal“.
-Odrastao sam u Kneževu – rekao je Stanko Ćelić, kad smo ga zamolili da se predstavi čitaocima. – Pošto ovaj planinski gradić nije imao porodilište, rođen sam u 50 kilometara udaljenoj Banjaluci.
Kad ste se opredelili za sveštenički poziv?
- Još kao dečak odlučio sam da ću, ako Gospod dozvoli, biti sveštenik. Bio je to Božiji priziv. Odrastao sam u pobožnoj i tradicionalnoj porodici u kojoj se znalo za Boga.
Da li je to podrazumevalo i odgovarajuće školovanje?
- Jeste. Kad sam u Kneževu 2004. završio osnovnu školu „Dositej Obradović“ prešao sam u srednju Bogoslovsku školu „Sveti Petar Dabrobosanski“ u Foči. Završio sam je 2008. i studirao na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Diplomirao sam 2012, a master studije završio 2013.
Kako se tu utkao sport?
- U osnovnoj školi trenirao sam fudbal. Igrao sam u lokalnom klubu u mlađim kategorijama. Omiljeni sport, zbog uspeha srpske reprezentacije, bila mi je košarka. Svaki slobodan trenutak koristio sam da budem na igralištu. U Kneževu se igrao dobar basket. U Foči smo imali fiskulturnu salu u kojoj sam provodio većinu slobodnog vremena, a u Beogradu sam često igrao u Bloku 33 ili kod Studentskog doma na Karaburmi, jer sam većinu vremena živeo u Studentskom gradu i Domu na Karaburmi. Voleo sam i druge sportove: stoni tenis, plivanje, brdski i drumski biciklizam, planinarenje...
Niste prestali ni kao sveštenik?
- Nastavio sam. Aleksandrovac je mesto košarke. Poznat je, jer je iz Aleksandrovca Košarkaški klub Igokea. S veteranima Igokee sam deset godina, tri puta nedeljno igrao košarku. Uoči naših hramovnih slava sam organizovao porodičnu biciklijadu, turnir u basketu i turnir u stonom tenisu.
Kad ste se okrenuli u većoj meri dugim trčanjima?
- Ljubav prema sportu nasledio sam od oca koji je mnogo voleo duga hodanja po prirodi i često sam išao s njim. Mesto u kome sam odrastao puno je netaknute prirode. U martu prošle godine počeo sam s triatlonom. Trčanje je samo deo bavljenja ovim sportom, koji je sastavljen iz: plivanja, biciklizma i trčanja. Smatram da je to prirodni nastavak mog sportskog puta, jer sam celog života u sportu. Takođe je to i deo rada na sebi. Inače sam uvek osećao ljubav prema sportovima izdržljivosti. Koliko god želim da se duhovno razvijam i pomeram granice isto tako želim da unapređujem i lične fizičke sposobnosti.
Jeste li učlanjeni u neki klub?
- Učlanjen sam u RMC triatlon klub iz Banjaluke.
Dakle ne trenirate po svom nahođenju, već po planu trenera?
- Trener Miloš Vejnović piše mi sve treninge i strogo se pridržavam plana. Takođe imam trenera plivanja, Marka Đukića, s kojim se trudim da unapredim plivačku tehniku. Obojica su Banjalučani.
Koliko često trenirate nedeljno, na kojim distancama?
- Imam devet do 10 treninga nedeljno. Od toga su tri do četiri iz svake od pomenutih disciplina. Otprilike svake nedelje plivam devet do 12 kilometara, pretrčim 50 do 60 kilometara i vozim bicikl od 180 do 220. To je između 12 i 16 sati treninga. Ovo podrazumeva treninge intervala, tempa, dužina i oporavka.
Imate li, kad je sport u pitanju, podršku pretpostavljenih?
- Imam. Fizička aktivnost i fizički rad oplemenjuju čoveka i pozitivno utiču i na duhovnu stranu ličnosti. Čovek je i duhovno i fizičko biće i ne bi trebalo da zanemari nijednu stranu. U zdravom telu zdrav duh.
Vidite li neku vezu između dugog trčanja i vašeg životnog poziva?
- Postoji mnogo dodirnih tačaka. Jedna od njih je prevazilaženje kriza. U sportovima izdržljivosti to je važno. Kada čovek „padne“, klone, treba ponovo da ustane, da se pokrene. Isto tako je i u životu. Uvek treba da nađemo izvor snage koji će nas pokrenuti da idemo dalje. Taj izvor je Bog. Duga trčanja ili vožnje mi pomažu da o svemu razmislim i da sebe preispitam. Dok trčim, vozim ili plivam, molim se Bogu. Uglavnom neprestano ponovaljam molitvu: Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj me grešnog.
Gde ste do sad učestvovali na maratonima ili polumaratonima?
- U oktobru prošle godine trčao sam na maratonu u Ljubljani. Zbog obaveza mogu u toku godine da se oprobam na dva do tri takmičenja. Uglavnom su to trke u neposrednoj blizini gde mogu da odem vratim se istog dana.
Kakvo Vam je iskustvo sa staze?
- Predivno. Učestvovalo je oko 14.000 takmičara. Primetio sam da ljudi tamo istinski vole sport. Ulice su ispunjene ljudima koji navijaju i daju podršku. S obzirom da je to moj prvi maraton i da nemam iskustva krenuo sam dosta jačim tempom od planiranog, ali sam ga izneo do kraja. Između 33. i 37. kilometra doživeo sam veliku krizu koju sam prevazišao govoreći molitvu: Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj me grešnog. Mogu slobodno da kažem da sam trčao iznad svojih fizičkih mogućnosti.
Koliki Vam je lični rekord?
- U maratonu je taj iz Ljubljane, jedini za sad, od 3:27:55. U Banjaluci sam trčao polumaraton za 1:33:50. Smatram da ću već na sledećim trkama da popravim te rezultate.
Kada ih planirate?
- U maju ću učestvovati u Kotoru na poludugom triatlonu čiji je deo i trčanje polumaratona. Nadam se da ću tada biti brži od 1:33.
Imate li poruku čitaocima „Sportskog žurnala“ za Vaskrs?
- Neka Hristos vaskrsne u svakome od nas. Da pametno iskoristimo život i vreme koje nam je Bog dao. Neka ljudi više vremena provode sa svojim porodicama i okrenu se istinskim vrednostima. Da ostave kladionice, igre na sreću, alkohol, cigarete i druge poroke. Da rade na sebi i u duhovnom i fizičkom smislu. Neka svakog novog dana budemo pomalo bolji u odnosu na prošli. Da učinimo život lepšim i sebi i drugima. HRISTOS VASKRSE!
LAKO SE ORGANIZUJEM USTAJEM U ČETIRI UJUTRU
Kako izgleda vaš radni dan, kako uspevate da smestite i trening u to?
- Veoma lako se organizujem. Dan je dug. Ustajem u četiri i do pet se pomolim Bogu, čitam Sveto pismo i Ohridski prolog Vladike Nikolaja. To mi je dugogodišnja jutarnja rutina. Između pet i sedam, najkasnije pola osam, odradim trening. I onda kreću dan i parohijske i porodične obaveze. Ako izbacite iz dnevnog rasporeda gledanje televizije, provođenje vremena na telefonu, ispijanje kafa, imaćete vremena koliko hoćete. Pored sporta imam još jedno pravilo, a to je da nedeljno pročitam jednu knjigu. Sveštenička služba mi je svakako na prvom mestu. Ako bih osetio da ta strana ispašta zbog sporta smanjio bih svoju fizičku aktivnost u meri koja je potrebna. Međutim, istina je ako ste fizički aktivniji bolje ćete obavljati važne životne obaveze. I obratno, ako ste neaktivni fizički, onda ćete i sve ostalo teže raditi.
OTAC TROJE DECE
Na profilnoj slici Stankovog vajbera je dečji crtež porodice: troje dece s mamom i tatom.
- To je nacrtala naša najstarija ćerka Sofija koja ima sedam godina.
Kako i porodične obaveze dozvoljavaju bavljenje sportom?
- Dozvoljavaju i te kako. Bavljenje triatlonom podstiče me da se još više posvetim porodici i pravim vrednostima i da zajedno sa suprugom isplaniram vreme na što bolji način.
NA PUTU KA ČELIČNOM ČOVEKU
Otkrio je naš sagovornik da se sprema za dugi triatlon, takozvani ajronmen - 3,8 km plivanja, 180 km vožnje bicikla i 42,195 km trčanja u 2025.
- To je najteža jednodnevna disciplina na svetu. Planiram da ove godine odradim dve upola kraće distance, dakle poludugi triatlon ili poluajronmen - 1,9 kilometara plivanja, 90 biciklizam i 21,1 trčanja. U sklopu tih priprema trčaću nekoliko polumaratona i maratona, ali to nam dođe kao trening priprema za triatlon. U budućnosti želim da se posvetim ultramaratonima.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
