Мирза Капетановић, бритки бек Сарајева и репрезентације Југославије подигао је шампионски пехар 1985. године, али да играчи нису отишли свако на своју страну, тврди он, поновили би тај успех и 12 месеци касније. Данас поручује: „Да Југа постоји, била би шампион света!“
Много је дао фудбалу, а он њему узвратио силним слављем и радовањем, кад је Сарајево било најбоље у Југославији. Остварио је и инострану каријеру, играо је у репрезентацији, али 1985. била је златна година, кад је у „граду на Миљацки” све било у бордо бојама.
Сарајеву је веран од 30. јуна 1959, практично од рођења. Ипак, није остао у најпопуларнијем спорту.
- Што се тиче Сарајева, то је моја друга кућа. Волим град и клуб, мада, што га више пратите више се секирате - каже Капетановић.
Дете је Сарајева, од малих ногу је заљубљен у бордо боје.
- Од седме или осме године почео сам тренирати у Сарајеву и на Кошеву остао до 29. године. У то време се са 28 ишло у иностранство. Захвалан сам својој вољи, упорности, али и тренерима. Има их велики број.
Није било лако стићи до титуле поред Црвене звезде, Партизана, Хајдука и Динама.
- Пресудила је чињеница да је била смена генерација. Дошло је нас девет јуниора Сарајева: Пашић, Милак, Јозић, Мердановић, Вукичевић, Ђурковић... Добили смо шансу и све је глатко ишло. Познавали смо се у душу, па смо освојили титулу и то ми је најдражи успех у каријери.
„Нек’ по Босни певају јунаци, ми смо опет Југини прваци”, орило се на Кошеву. Гласно да се чуло и до Грбавице.
- Наш Мехмед Јањош Чала каже да смо ми вишеструки прваци Југославије. Јер, ми смо два пута били шампиони, а Жељо једном. Цео град и Југославија били су уз нас. Заиста смо играли добро. Није било негативности. Талентована генерација, а добри тренери. Ту су били Бошко Антић, Миленко Бајић, у посебној улози Светозар Вујовић, па Мирсад Фазлагић. Не желим да заборавим Србољуба Маркушевића. Он је све нас направио играчима, људска и тренерска легенда.
ЗБОГ ПОВРЕДЕ САМО ШЕСТ ПУТА ЗА ПЛАВЕ
За репрезентацију Југославије одиграо је шест утакмица, можда је могао и више, јер је проглашен за најбољег бека земље Југославије у то доба.
- Имао сам две повреде које су ме спутале. Касније је за селектора дошао Ивица Осим и предност дао својим адутима. Нема ту љутње, њима је више веровао у том тренутку. О Този Веселиновићу све најбоље. О Милошу Милутиновићу још боље. Прави тренери и људи, хвала им за све.
Велико шампионско славље помутила је вест да Хусреф Мусемић прелази у Црвену звезду. Да су остали заједно можда би Сарајево поновило успех и годину касније.
- „Мусемија” је месец дана раније потписао уговор са Црвеном звездом, а дали смо нас 15 себи обећање да ћемо остати и поновити успех.
Да ли Сарајево није било довољно зрело да 1983. освоји Куп Југославије, славио је загребачки Динамо?
- Финале се играло на Маракани. Динамо је водио Ћиро Блажевић. Изгубили смо са 3:2, ја сам постигао гол. Штета, то је наша сјајна генерација, али били смо тада млади. За утеху, постали смо шампиони две сезоне касније.
У његово време фудбал је био феномен, више од игре. Стадиони пуни и у Љубљани, Бањалуци, Никшићу, Мостару, Винковцима...
- Част сваком. Јаки су били и Вележ са Туцеом, Кајтазом, Баком Слишковићем... У Слободи су играли Шећербеговић, Верлашевић, Мулахасановић... Снаге Будућности били су Дејо Савићевића, Гуза Вујовића...
Желео је Мирослав Ћиро Блажевић да га види у Динаму. Скоро да је постао Звездин играч и све се некако изјаловило, а нудили су му све што је тражио.
- Звали су ме и из Партизана, преко Неше Бјековића. Томислав Ивић желео је да дођем у Хајдук. Једно јутро требало је да потпишем за Црвену звезду, била је најкоректнија. Међутим, у последњем тренутку потписао сам нови уговор за Сарајево. Нисам се покајао.
Честа су окупљања и разговори са саиграчима из шампионског Сарајева. Не би ваљало да је другачије.
- Добра вест је да смо сви живи. Ми смо као рођена браћа међусобно. Чујемо се редовно. Хаџибегић, Мердановић, Ђурковић, Јозић, Милак, Јаковљевић, Пашић... Можда и најчешће са Ћалом Јањошем, чудо је од везног играча. Стално смо у контакту.
Кад би фудбал имао такмичење по узору на кошарку, ватерполо и још неке спортове, можда би сви профитирали, али чудне су наше нарави.
- Ја сам за ту лигу. То би била права ствар. Фудбал би се дигао на знатно виши ниво. Сада имате клубове које не желим да истичем, да се неко не наљути. И треба Црвена звезда, Партизан, Хајдук, Динамо да иду тамо да играју. Фали да се Борац у Бањалуци састане са Хајдуком, да Партизан дође у Сарајево, да Звезда оде код Олимпије, да Динамо гостује Будућности... Да смо данас заједно и да постоји репрезентација Југославије, уверен сам да би била шампион света - закључио је Мирза Капетановић, некадашњи леви бек шампионског Сарајева.
ДИВНО ИСКУСТВО ИЗ НЕМАЧКЕ
Играо је и у Немачкој, у Кикерс Офенбаху, и стекао дивно искуство.
- Тамо су ми рођена деца. Да ништа нисам материјално стекао, а јесам, супруга и деца перфектно причају немачки језик и то је богатство. Моји клинци су тамо ишли у школу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
