Српски Супермен (ФОТО)

Податак о 836 претрчаних километара за 10 дана иницира „свака част”, отуд, Предрагу Кнежевићу (1960), аутору импресивне дистанце у ултрамаратонској „Tрци самопревазилажења” у Софији, у првој декади маја и организацији Шри Чинмој маратон тима, дубок наклон!

Ради илустрације: Београд је удаљен од Беча 614 километара, Трста 621, Солуна 634, Тиране 725, Венеције 771...

Српског „Супермена” несвакидашње достигнуће лансирало је на девето место у генералном пласману, друго у својој, 60 плус категорији. На митингу у главном граду Бугарске, са стазом у парку Светих апостола Петра и Павла, учествовало је 20 тркача из 15 држава, међу њима и две даме – Кинескиња Ћинћуи Ју и Немица Еда Бауер. Магичних хиљаду „прешишало” је четворо, славио је Италијан Андреа Маркато (1.172 км), 22 године млађи од нашег Кнежевића.

- Енергетски - супер, међутим, имам повреде на ногама. У финишу сам баш запео, бићу у реду за неколико дана. Онда, опет ћу да „трчкарам”... – из београдског дома шеретски ће Предраг, срећан због подвига достојног и античких времена.

Конкуренција – жестока?

- Маркато је победио у Њујорку и одмах то поновио у Софији! Кинез Лу-Чонг Генг оборио је национални рекорд. Дакле, крем... Трка, по многима Светско првенство, до короне се одржавала у САД, с обзиром на то да нисам вакцинисан одговарало ми је „додавање” Европе. Србију је, приде, представљао и Нишлија Александар Арсић, пре деценију најбољи у најдужој трци на свету. Четири године је млађи, следеће – бићемо у истој категорији. Сад, нанизао је 760 километара.

Временске прилике нису вам биле савезник?

- Од десет дана седам је падала киша! Софија се налази на 600 метара надморске висине, изнад је Витоша, покривена снегом. Ујутро, истопе се масти... хладноооо! Стаза је у дивном парку, у центру града, ал' лоша дренажа. Ноге? Стално мокре. 

Кад је најтеже?

- Други, трећи дан, кад прође тај први налет. Тренирао сам годину: радим трбушњаке, леђа, доња леђа, штитим колена... све живо. Међутим, чудно је тело, организам, колико год да си спреман.

Дочарајте тркачки дан?

- Свако има тактику, зна кад му је најбоље време за спавање. У 21.00 прекидам, у 1.00 устајем. Као да сам целу ноћ саставио! Код куће – исто, жена ће да ме „убије”, али... Ноћу најбоље трчим, три, четири сата повежем на траси. Комбинујем с брзим ходањем, не можеш стално... Правиш разне паузе: за масажу, киропрактику, храну... Немци су, овог пута, били масери, много јаки момци. Аустријанац, киропрактичар, кад сам седмог дана остао без енергије каже: „Дошло је до закрчења”. Пуних сат притискао ми је тачке, богами – и помогао. Нисам веровао, међутим, осетио сам топлоту кроз његове руке, после – трчао нормално.

У просеку – преко 80 километара?

- Претрчим 21 километар, па паузирам 45 минута. Заспим к'о топ! Помоћник ми прегледа ноге, стави фластере, навучем патике и – даље! Стално узимаш храну, минерале, електролите... Само да ти не „наруши” стомак. Ово ми је био седми „мултидеј”, раније – имао сам проблем, не треба све ни мешати. Храна у Бугарској била је одлична, „браво” за Немицу, шефицу кухиње.

Рекосте, има и различитих „рецепата”?

- Свако има свој ритам, Арсић – потпуно другачији. На пример, трчи до поноћи, па га до шест „нема нигде”. Хотел је, иначе, био на 100 метара од парка. Пробао сам то пре неколико година у Њујорку, није ми одговарало. Проучавао сам: најбољи сан је пре поноћи, после – није ни потребна „количина”.

Каква је била стаза?

- Равна и кружна, 800 метара. У Њујорку је, рецимо, миљу. Пролазите стално поред судија, ту су и камере, ноћу је осветљено. Досади? Мени... не, навикао сам, укључим музику. Осмог дана било ми је тешко, пала енергија, мрак, пљушти киша... Хајде, намести ми „Марш на Дрину”! Пустим 10 пута и... Ништа ме не боли, као на почетку!

Мало је недостајало да будете први у својој „класи”?

- Грк Михаил Маипас претрчао је само 12 километара више! Да нисам спавао ту ноћ... Кад сам га једном прешао, чуо сам да ме је опсовао. Ја сам поморац, капетан, пловио сам на грчким бродовима. Каже полугласно: „Сербо, малакиа”. Окренем се, али... да се не спуштам на тај ниво.

„Напето” је, чујемо, било и у завршници?

- Два и по сата пре краја трке бежао сам Чеху 30 километара, Шкоту преко 50. Пробуди ме помоћник: „Алеш Плива пришао ти је на километар!” Скочим к'о опрљен, водили смо битку за девето место, 20 година је млађи. Јурио сам, пејс – километар за пет минута, брже него првог дана! Дуплирао сам предност, после је стигао и Картик Кларк, загрлили смо се сва тројица...

Често помињете – помоћника?

- Горан Кнежевић, није ми рођак... Пази на све, кад узимам лекове, кад... Диван човек, потпуно предан.

Од Софије, сем стазе, нисте видели ништа?

- Добро, остали смо још један дан, заједничка вечера, дружење... Једино је Грк био нешто... све му је сметало!

За крај, откуд и откад ултрамаратон?

- Рођен сам у Ријеци, од 1980. живим у Београду. Провео сам 21 годину на броду, без услова за велико трчање: 250 метара горе, доле. Кад бисмо упловили у луку – трчкарао сам. Те, 1995, упознао сам сјајне људе из СД „Ветеран” с Новог Београда, што трче, између осталог, до Свете горе. Одушевили су ме атмосфером, начином живота... Придружио сам им се, укључили су се и другари. Први београдски полумаратон, па маратон у Нишу... Поноснији сам на трчање него капетанство и писање књига! – подигао је глас Предраг Кнежевић, откривши нам и своју трећу љубав: ускоро ће из штампе да му изађе и тематско, треће штиво о „километрима” по разним државама, проткано, нагласи, духовним приступом.

Намеће се Муракамијево: „Ако једног дана будем имао надгробну плочу и могу да бирам шта ће на њој да стоји, волео бих да буде уклесано: писац (и тркач).”