Атлетски клуб Сурчин: Три деценије поноса

Атлетски клуб Сурчин прославио је јубилеј – 30 година постојања. Директор и тренер Звонко Лозанчић са садашњим члановима, дочекао је госте у ресторану стадиона ФК Јединство.

– Почели смо с радом некако тихо, 2. новембра 1993, да би половином децембра била одржана Оснивачка скупштина – сећа се Лозанчић. – Предао сам неопходна документа и решење је стигло 15. маја 1994.

С групом грађана основали сте клуб?

– На жалост многи, који су помогли да се клуб оснује, нису више међу нама. Међу њима је и први председник Василије Мурар тада директор Основне школе „22.октобар“ у Сурчину. Сад је на тој функцији Вања Петошевић.

За ово време остварили сте доста успеха?

– Клуб је до сада освојио на Првенствима и Куповима 410 првих места: Београда, Србије, СЦГ, Југославије, Балкана и Европе у екипној и појединачној конкуренцији. Клуб је био три пута првак државе епипно у кросу, два пута проглашен је за најбољи у Земуну и пет пута у Сурчину.

Имали сте и репрезентативце?

– Наши такмичари борили су се 102 пута у најдражем дресу. Учествовали су на првенствима: Балкана, Европе, света, Ејоф-у и Олимпијским играма младих у  Пекингу.

Падали су рекорди?

– Оборено је 18 државних рекорда за млађе и старије пионире и јуниоре. Још смо власници 15 београдских рекорда.

Имате ли евиденцију колико је такмичара прошло кроз клуб?

– Како да не – 3.201.

Кога бисте издвојили?

– У сећању ми се намеће први шампион државе, тада Југославије – Мирослав Павловић - Трле у маратону 2:32,23. Био је повратник на стазу и с 48 година после седам месеци тренинга освојио златну медаљу. Бранислав Бане Угриновић победио је на државном за млађе јуниоре у Сенти. Тада се трчало 1.500 метара стипл. Потом су уследили међу најбољима: Јефто Отовић, Иван Марјановић, Сретен Нинковић, Велибор Радојевић, Лазар и Зоран Човановић, Милован Трумбуловић, Верица Ђорђевић, Ана Суботић, Азра Еминовић, Милена Селаковић, Јасмина Пругинић, Бранислав Угриновић, Мирослав Павловић, Милош Пророчић, Вељко Савић, Ирена, Марија и Марина Лозанчић, Жарко Савић, Алесандар Драшковић, Марина Тукара и многи други.

Какве услове за рад имате?

– Тада се тренирало на насипу Галовица у шуми и на теренима ФК Јединство по киши, снегу, ветру, минусу и сунцу. Добили смо клупске просторије у којима смо били 12,5 година.

Зашто били?

– Кад је основана Градска општина Сурчин, усред зиме, избачени смо на улицу.

Јесте ли то решили?

– До дан данас клуб нажалост није добио друге просторије где би изложили 185 клупских пехара. Клуб се од тада налази у приватној кући Аеродромски пут 37 у Сурчину где су и поменути трофеји.

Где тренирате?

– У балону Интеграл на стадиону ФК Јединство и то захваљујући разумевању и помоћи садашњој власти Општине Сурчин и Јавног предузећа за спорт и рекреацију.

Ко је сада у клубу од такмичара?

– Тренутно их је 98, а могу да издвојим: Милоша Средановића, Михајла Пејовског, Вука Маринчевића, Теодору Андрић, Катарину Миленковић, Јану Ондрик, Вукашина Ступара, Лазара Барбића, Наталију Булатовић, Андреју Давидовић и много дугих, који обећавају да ће наследити раније генерације.

Имате ли конкретне планове за будућност?

– То су исти они за којима жалим што их нисам остварио – клуб није добио адекватну стазу за тренинг и клупске просторије, а друга је да клуб није створио сениорског олимпијца. То ћу пробати да реализујем у будућности. Близина Националног атлетског стадиона после 2027. године већ ће нам решити први проблем и у многоме помоћи да реализујемо и други циљ – оптимистично завршава главни слављеник, Звонко Лозанчић.