Овог месеца завршено је овогодишње јуниорско првенство Србије у кошарци. Пошто се ових дана навршава тачно 50 година од када је моја генерација КК Радничког те 1974. постала првак Југославије, ишао сам да гледам и понадао сам се да ће се историја поновити.
Млади играчи БКК Раднички су ове сезоне били велико пријатно изненађење. Из другог плана су се пласирали у Рода јединствену лигу Србије и предвођени перспективним тренером Николом Николићем и јуниорским репрезентативцима Марком Тофоским и Лазаром Стојковићем оставили су сјајан утисак, освојили треће место и пласирали се на финални турнир од осам екипа. Тако се екипа Радничког вратила на мапу тимова који квалитетно раде са младим кошаркашима.
До деведесетих година прошлог века јуниорска екипа је била основни ресурс за попуњавање првог тима. Раднички је био врло успешан у стварању играча (а богами и тренера) и освојио је 5 титула првака Југославије: 1960, 1961, 1969. и 1974.
Тог 4. маја 1974. године на турниру у Смедеревској Паланци, вођени тада младим тренером Дудом Ивковићем освојили смо прво место у конкуренцији још седам тимова из СФРЈ. Систем квалификација је био такав да је регион Београда давао само један тим. У сјајној одлучујућој утакмици у препуним Шумицама победили смо ОКК Београд са плејадом младих репрезентативаца (Жижић, Ђурић, Гавриловић, Квргић, Вулић, Небојша Николић...) резултатом 108:100! Штета за ОКК што није и он прошао јер је нпр. екипа из Титограда одустала и није ни дошла на турнир.
У групном делу такмичења победили смо Јединство из Скопља и Задар (са Бранком Скрочеом), а у финалу Индустромонтажу (са Миховилом Накићем).
У тиму су били: Миличко Лекић (капитен), Ивица Шарац, Предраг Михајловић, Миле Станковић, Бранко Бањанин, Небојша Брајовић, Драган Хранисављевић, Зоран Мирковић, Зоран Поповић, Душан Узелац, Павле Живановић и Душан Зупанчић. Драгомир Буквић је дошао као појачање али због ригорозних прописа у то време није имао исписницу из претходног клуба и није био регистрован. Ту су још били Милун Васиљевић, Зоран Шукало и Драган Радуловић.
ВАЖНИЈЕ ОД СВЕГА
Оно што је важније од спортских успеха је то да смо одржали пријатељство већ више од пола века. Сви смо школовани, породични људи, живи, скоро здрави (размењујемо пласман на рејтинг листи Бањице за кукове и колена) и иако су Драган Хранисављевић у Аустралији, а Миличко Лекић у Канади редовно се састајемо да препричавамо анегдоте и улепшавамо пензионерске дане.
Овом успеху је претходио жесток двогодишњи рад тренера Душана Дуде Ивковића. Имао је визију, знао је шта од ког играча може максимално да извуче и све то је уклопио у сјајан тим којег је красио изузетан колективни дух.
Гро тима је имао право играња за јуниорску екипу и наредне године и дошли смо до финала. Међутим, по промењеном систему такмичења играла се само једна финална утакмица у финалу и то у Загребу против Локомотиве (Цибоне). Нама се повредио први плејмејкер, већ првотимац и репрезентативац Зупанчић, Локоси су имали врло јак тим са Кнегом, Мохоровићем и Павличевићем. Уз малу помоћ судија, Загрепчани побеђују, ми не успевамо да одбранимо титулу.
Већи део те јуниорске екипе заиграо је за сениорски тим Радничког са мање или више успеха. У освајању Купа Југославије 1975-76 као и у финалу Купа победника европских купова учествовало је неколико нас, а Зупанчић и Станковић су са репрезентацијама СФРЈ били јуниорски прваци Европе.
За Дуду Ивковића би требало много више простора да се наброје сви успеси које је постигао. На тренерски пут је запловио је са нашом генерацијом и постао је један од најбољих европских тренера свих времена.
Нажалост, Дуда нас је напустио, али сећања не бледе. Редовно смо се окупљали да обележимо годишњице његове и наше прве титуле па тако и ову јубиларну педесетогодишњицу.
(Аутор је припадник те генерације и дугогодишњи првотимац Радничког из златног доба тог клуба)
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
