Ovog meseca završeno je ovogodišnje juniorsko prvenstvo Srbije u košarci. Pošto se ovih dana navršava tačno 50 godina od kada je moja generacija KK Radničkog te 1974. postala prvak Jugoslavije, išao sam da gledam i ponadao sam se da će se istorija ponoviti.
Mladi igrači BKK Radnički su ove sezone bili veliko prijatno iznenađenje. Iz drugog plana su se plasirali u Roda jedinstvenu ligu Srbije i predvođeni perspektivnim trenerom Nikolom Nikolićem i juniorskim reprezentativcima Markom Tofoskim i Lazarom Stojkovićem ostavili su sjajan utisak, osvojili treće mesto i plasirali se na finalni turnir od osam ekipa. Tako se ekipa Radničkog vratila na mapu timova koji kvalitetno rade sa mladim košarkašima.
Do devedesetih godina prošlog veka juniorska ekipa je bila osnovni resurs za popunjavanje prvog tima. Radnički je bio vrlo uspešan u stvaranju igrača (a bogami i trenera) i osvojio je 5 titula prvaka Jugoslavije: 1960, 1961, 1969. i 1974.
Tog 4. maja 1974. godine na turniru u Smederevskoj Palanci, vođeni tada mladim trenerom Dudom Ivkovićem osvojili smo prvo mesto u konkurenciji još sedam timova iz SFRJ. Sistem kvalifikacija je bio takav da je region Beograda davao samo jedan tim. U sjajnoj odlučujućoj utakmici u prepunim Šumicama pobedili smo OKK Beograd sa plejadom mladih reprezentativaca (Žižić, Đurić, Gavrilović, Kvrgić, Vulić, Nebojša Nikolić...) rezultatom 108:100! Šteta za OKK što nije i on prošao jer je npr. ekipa iz Titograda odustala i nije ni došla na turnir.
U grupnom delu takmičenja pobedili smo Jedinstvo iz Skoplja i Zadar (sa Brankom Skročeom), a u finalu Industromontažu (sa Mihovilom Nakićem).
U timu su bili: Miličko Lekić (kapiten), Ivica Šarac, Predrag Mihajlović, Mile Stanković, Branko Banjanin, Nebojša Brajović, Dragan Hranisavljević, Zoran Mirković, Zoran Popović, Dušan Uzelac, Pavle Živanović i Dušan Zupančić. Dragomir Bukvić je došao kao pojačanje ali zbog rigoroznih propisa u to vreme nije imao ispisnicu iz prethodnog kluba i nije bio registrovan. Tu su još bili Milun Vasiljević, Zoran Šukalo i Dragan Radulović.
VAŽNIJE OD SVEGA
Ono što je važnije od sportskih uspeha je to da smo održali prijateljstvo već više od pola veka. Svi smo školovani, porodični ljudi, živi, skoro zdravi (razmenjujemo plasman na rejting listi Banjice za kukove i kolena) i iako su Dragan Hranisavljević u Australiji, a Miličko Lekić u Kanadi redovno se sastajemo da prepričavamo anegdote i ulepšavamo penzionerske dane.
Ovom uspehu je prethodio žestok dvogodišnji rad trenera Dušana Dude Ivkovića. Imao je viziju, znao je šta od kog igrača može maksimalno da izvuče i sve to je uklopio u sjajan tim kojeg je krasio izuzetan kolektivni duh.
Gro tima je imao pravo igranja za juniorsku ekipu i naredne godine i došli smo do finala. Međutim, po promenjenom sistemu takmičenja igrala se samo jedna finalna utakmica u finalu i to u Zagrebu protiv Lokomotive (Cibone). Nama se povredio prvi plejmejker, već prvotimac i reprezentativac Zupančić, Lokosi su imali vrlo jak tim sa Knegom, Mohorovićem i Pavličevićem. Uz malu pomoć sudija, Zagrepčani pobeđuju, mi ne uspevamo da odbranimo titulu.
Veći deo te juniorske ekipe zaigrao je za seniorski tim Radničkog sa manje ili više uspeha. U osvajanju Kupa Jugoslavije 1975-76 kao i u finalu Kupa pobednika evropskih kupova učestvovalo je nekoliko nas, a Zupančić i Stanković su sa reprezentacijama SFRJ bili juniorski prvaci Evrope.
Za Dudu Ivkovića bi trebalo mnogo više prostora da se nabroje svi uspesi koje je postigao. Na trenerski put je zaplovio je sa našom generacijom i postao je jedan od najboljih evropskih trenera svih vremena.
Nažalost, Duda nas je napustio, ali sećanja ne blede. Redovno smo se okupljali da obeležimo godišnjice njegove i naše prve titule pa tako i ovu jubilarnu pedesetogodišnjicu.
(Autor je pripadnik te generacije i dugogodišnji prvotimac Radničkog iz zlatnog doba tog kluba)
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
