Младинићеви хероји преживели рат у Кардифу

Како би олакшали невеселу фудбалску садашњост потребно је или се добро напити или сетити лепе прошлости. Много је незаборавних утакмица у мојој глави и оне чине историју фудбала. Ово је једна од њих и свакакао заслужује да се забележи. Зато су и написани ови редови о фудбалском рату у Кардифу који је из више разлога остао у трајној успомени.

Последњу прилику да освоји медаљу на Европском првенству репрезентација Југославије је имала пре скоро пола века 1976. кад је финални турнир одигран у Београду. Tо такмичење се раније звало Куп нација, а наша репрезентација није искористила домаћи терен да се попне на победничко постоље. На крају је заузела четврто место изгубивши у полуфиналу од првака света Западне Немачке и у мечу за треће место од вицешампиона планете Холандије.

У то време домаћин финалног турнира није аутоматски имао осигурано учешће већ је морао да игра у квалификацијама. Пут до полуфинала је био тежак. Репрезентација Југославије је у трећој групи без већих проблема заузела прво место испред Северне Ирске, Шведске и Норвешке. Остварили су Плави пет победа и један пораз, уз гол разлику 12:4. Ривал у четвртфиналу је био Велс. После сигурне победе у Загребу од 2:0, реванш у Кардифу је више личио на рат него на фудбалску утакмицу.

Тај дуел је остао у сећању из више разлога. Пре свега утакмица је обиловала инцидентним ситуацијама, а вредно је истаћи још један детаљ који је широј јавности непознат. То је била једина утакмица не само у тим квалификацијама већ у историји југословенског фудбала кад у државном тиму није било ниједног фудбалера београдских великана Црвене звезде и Партизана. Тадашњи селектор Анте Младинић се нашао на мети нимало пријатних напада бројних београдских новинара. Храброст је највећа тренерска мудрост, а он је био такав. Отказ је већ био спремљен, али се показало да је популарни Биће био апсолутно у праву јер су „бели”, а не „плави” одолели бројим притисцима којима су били изложени у Кардифу и остварили су пласман за завршницу која се играла на Маракани.

На крцатом стадиону „Ниниан парк” притисак са трибина је био огроман. Главни арбитар Глекнер се нашао на мети навијача који су га гађали свим и свачим, а по завршетку утакмице је већа група  навијача утрчала у терен због чега су репрезентативци Југославије у стилу Јусеина Болта спринтом потражили спас у свлачионици. Јурица Јерковић је при бегу успео и да нокаутира једног велшког навијача који му је препречио пут, а судију Глекнера је кордон од тачно шеснаест „бобија”, колико су избројали педантни британски новинари, извео са терена.

О тежини инцидента најбоље говори и чињеница да је после утакмице хитно заседала Дисциплинска комисија УЕФА која је по кратком поступку суспендовала ФС Велса, изрекла драконску новчану казну и забранила им учешће на наредном првенству Европе 1980. године. После низа жалби одлука је годину дана касније промењена и Велшанима је ипак дозвољено да играју наредне квалификације, али на неком другом стадиону који је био удаљен најмање 100 километара од Кардифа.    

О тој утакмици Јосип Каталински ми је у Сарајеву у разним приликама више пута причао.

- Ту утакмицу сам запамтио за сва времена, а сигуран сам и остали репрезентативци. Највећи адут Велшана је био Џон Тошак, голгетер Ливерпула који је тих година доминирао и две године узастопно био шампион Европе. Висок, снажан, сјајан у скоку, робустан, склон свему и свачему са циљем да затресе мрежу. Ниси смео ни секунду да га оставиш самог јер казна следи. Знао је и да удари, све у свему паклен нападач и уз Кигена најбољи играч Ливерпула. Уз то је домаћин имао и огромну подршку са трибина. Грмело је са свих страна. На терену смо се жестоко тукли. Сличан дуел имао сам са Шкотом Џорданом на СП у Немачкој. На крају успели смо да одиграмо нерешено и стигнемо до финалног турнира. Сећам се да су на крају утакмице на терену остале стотине празних и пуних лименки пива, ситног новца, упаљача којим су нас гађали домаћи навијачи, а два пута су чак и утрчавали у терен. У сваком случају била је то незаборавна утакмица и једна од најтежих у каријери – за све времена је Шкија који се родио као сиротиња, а преминуо као легенда, упамтио меч у Кардифу.

Поред тога што је зауставио Тошака Каталински је био и стрелац јединог гола за селекцију Југославије.  

- Пенал је био оправдано досуђен, после нашег контранапада чини ми се да је у њиховом шеснастерцу био оборен Попивода. Извођењу једанаестерца је претходио мали психолошки рат са голманом Велса који никако није хтео да ми уручи лопту да изведем ударац. Провоцирао ме, али џаба му је било све јер сам био убеђен да ћу затрести мрежу. Њега сам хладно послао „по ћевапе” у једну, а лопту у другу страну – описао је један од дражих голова у каријери Јосип Каталински, а ја као млад новинар упијао као сунђер и памтио сваку реч.

Колико је утакмица била драматична потврђује и податак да је судија Глекнер поништио два гола домаћину, али оба са разлогом. Један после очигледног фаула Махонија, а други због офсајда у којем био Тошак. Глекнер је чак у другом полувремену досудио у најмању руку сумњив пенал за домаћина, али је Енвер Марић у стилу свог надимка „пантерском” интервенцијом зауставио шут Терија Јората познатог везисте Лидса. Управо је плавокоси Јорат током утакмице имао неколико стартова од којих се диже коса на глави и заслужио је макар два црвена картона, али га је арбитар „частио” са само једним жутим.

Тадашњи фудбал са овим данашњим једва да има везе. Тада су у завршници играле четири репрезентације, а сада „само” 24, скоро пола Европе. Данас нас још убеђују да је сам пласман „грандиозан” успех који ће се памтити деценијама. Истина, навијачима је сам пласман кристално чиста радост и ништа више, функционерима новац од 9,5 милиона евра колико је легло у касу свих савеза који су се пласирали на ЕП у Немачкој.