Mladinićevi heroji preživeli rat u Kardifu

Kako bi olakšali neveselu fudbalsku sadašnjost potrebno je ili se dobro napiti ili setiti lepe prošlosti. Mnogo je nezaboravnih utakmica u mojoj glavi i one čine istoriju fudbala. Ovo je jedna od njih i svakakao zaslužuje da se zabeleži. Zato su i napisani ovi redovi o fudbalskom ratu u Kardifu koji je iz više razloga ostao u trajnoj uspomeni.

Poslednju priliku da osvoji medalju na Evropskom prvenstvu reprezentacija Jugoslavije je imala pre skoro pola veka 1976. kad je finalni turnir odigran u Beogradu. To takmičenje se ranije zvalo Kup nacija, a naša reprezentacija nije iskoristila domaći teren da se popne na pobedničko postolje. Na kraju je zauzela četvrto mesto izgubivši u polufinalu od prvaka sveta Zapadne Nemačke i u meču za treće mesto od vicešampiona planete Holandije.

U to vreme domaćin finalnog turnira nije automatski imao osigurano učešće već je morao da igra u kvalifikacijama. Put do polufinala je bio težak. Reprezentacija Jugoslavije je u trećoj grupi bez većih problema zauzela prvo mesto ispred Severne Irske, Švedske i Norveške. Ostvarili su Plavi pet pobeda i jedan poraz, uz gol razliku 12:4. Rival u četvrtfinalu je bio Vels. Posle sigurne pobede u Zagrebu od 2:0, revanš u Kardifu je više ličio na rat nego na fudbalsku utakmicu.

Taj duel je ostao u sećanju iz više razloga. Pre svega utakmica je obilovala incidentnim situacijama, a vredno je istaći još jedan detalj koji je široj javnosti nepoznat. To je bila jedina utakmica ne samo u tim kvalifikacijama već u istoriji jugoslovenskog fudbala kad u državnom timu nije bilo nijednog fudbalera beogradskih velikana Crvene zvezde i Partizana. Tadašnji selektor Ante Mladinić se našao na meti nimalo prijatnih napada brojnih beogradskih novinara. Hrabrost je najveća trenerska mudrost, a on je bio takav. Otkaz je već bio spremljen, ali se pokazalo da je popularni Biće bio apsolutno u pravu jer su „beli”, a ne „plavi” odoleli brojim pritiscima kojima su bili izloženi u Kardifu i ostvarili su plasman za završnicu koja se igrala na Marakani.

Na krcatom stadionu „Ninian park” pritisak sa tribina je bio ogroman. Glavni arbitar Glekner se našao na meti navijača koji su ga gađali svim i svačim, a po završetku utakmice je veća grupa  navijača utrčala u teren zbog čega su reprezentativci Jugoslavije u stilu Juseina Bolta sprintom potražili spas u svlačionici. Jurica Jerković je pri begu uspeo i da nokautira jednog velškog navijača koji mu je preprečio put, a sudiju Gleknera je kordon od tačno šesnaest „bobija”, koliko su izbrojali pedantni britanski novinari, izveo sa terena.

O težini incidenta najbolje govori i činjenica da je posle utakmice hitno zasedala Disciplinska komisija UEFA koja je po kratkom postupku suspendovala FS Velsa, izrekla drakonsku novčanu kaznu i zabranila im učešće na narednom prvenstvu Evrope 1980. godine. Posle niza žalbi odluka je godinu dana kasnije promenjena i Velšanima je ipak dozvoljeno da igraju naredne kvalifikacije, ali na nekom drugom stadionu koji je bio udaljen najmanje 100 kilometara od Kardifa.    

O toj utakmici Josip Katalinski mi je u Sarajevu u raznim prilikama više puta pričao.

- Tu utakmicu sam zapamtio za sva vremena, a siguran sam i ostali reprezentativci. Najveći adut Velšana je bio Džon Tošak, golgeter Liverpula koji je tih godina dominirao i dve godine uzastopno bio šampion Evrope. Visok, snažan, sjajan u skoku, robustan, sklon svemu i svačemu sa ciljem da zatrese mrežu. Nisi smeo ni sekundu da ga ostaviš samog jer kazna sledi. Znao je i da udari, sve u svemu paklen napadač i uz Kigena najbolji igrač Liverpula. Uz to je domaćin imao i ogromnu podršku sa tribina. Grmelo je sa svih strana. Na terenu smo se žestoko tukli. Sličan duel imao sam sa Škotom Džordanom na SP u Nemačkoj. Na kraju uspeli smo da odigramo nerešeno i stignemo do finalnog turnira. Sećam se da su na kraju utakmice na terenu ostale stotine praznih i punih limenki piva, sitnog novca, upaljača kojim su nas gađali domaći navijači, a dva puta su čak i utrčavali u teren. U svakom slučaju bila je to nezaboravna utakmica i jedna od najtežih u karijeri – za sve vremena je Škija koji se rodio kao sirotinja, a preminuo kao legenda, upamtio meč u Kardifu.

Pored toga što je zaustavio Tošaka Katalinski je bio i strelac jedinog gola za selekciju Jugoslavije.  

- Penal je bio opravdano dosuđen, posle našeg kontranapada čini mi se da je u njihovom šesnastercu bio oboren Popivoda. Izvođenju jedanaesterca je prethodio mali psihološki rat sa golmanom Velsa koji nikako nije hteo da mi uruči loptu da izvedem udarac. Provocirao me, ali džaba mu je bilo sve jer sam bio ubeđen da ću zatresti mrežu. Njega sam hladno poslao „po ćevape” u jednu, a loptu u drugu stranu – opisao je jedan od dražih golova u karijeri Josip Katalinski, a ja kao mlad novinar upijao kao sunđer i pamtio svaku reč.

Koliko je utakmica bila dramatična potvrđuje i podatak da je sudija Glekner poništio dva gola domaćinu, ali oba sa razlogom. Jedan posle očiglednog faula Mahonija, a drugi zbog ofsajda u kojem bio Tošak. Glekner je čak u drugom poluvremenu dosudio u najmanju ruku sumnjiv penal za domaćina, ali je Enver Marić u stilu svog nadimka „panterskom” intervencijom zaustavio šut Terija Jorata poznatog veziste Lidsa. Upravo je plavokosi Jorat tokom utakmice imao nekoliko startova od kojih se diže kosa na glavi i zaslužio je makar dva crvena kartona, ali ga je arbitar „častio” sa samo jednim žutim.

Tadašnji fudbal sa ovim današnjim jedva da ima veze. Tada su u završnici igrale četiri reprezentacije, a sada „samo” 24, skoro pola Evrope. Danas nas još ubeđuju da je sam plasman „grandiozan” uspeh koji će se pamtiti decenijama. Istina, navijačima je sam plasman kristalno čista radost i ništa više, funkcionerima novac od 9,5 miliona evra koliko je leglo u kasu svih saveza koji su se plasirali na EP u Nemačkoj.