Отац ме одвео у Звезду, срце изабрало Партизан

Да је неко Душану Макевићу, креатору тријумфа кадета Србије против неугодне Украјине, уочи старта континенталног шампионата, понудио да буде стрелац на утакмици од огромне важности, па и по цену тога да до краја Европског првенства на Кипру ниједном више не затресе мрежу ривала, вероватно би оберучке прихватио. О томе да ће тај гол постићи у 105. секунди, „бомбом” са 20 метара, на начин о којем ће се дуго причати, могао је само да сања.

Навикао је на то да се чуда дешавају, да су чудни путеви фудбалски. Голом какав се ретко виђа скренуо је пажњу на себе, а оно што многи не знају је то да је сличним потезом непосредно пре пута Орлића на Кипар, приморао чувара мреже Војводине, да га дуго памти.

- Пресрећан сам што сам против Украјине постигао први гол у дресу Србије. Прелеп је осећај када се на такав начин затресе мрежа. Била је добра повратна лопта, нисам ни секунду размишљао пре ударца. Завршила је баш тамо где сам хтео. Честитке су се низале, од тренера, саиграча из репрезентације и клуба. Леп је осећај, ма прелеп.

Сваки улазак у меч по принципу „лако ћемо” често уме да се обије о главу. Орлићи су, сходно саветима, на Украјину гледали са поштовањем, али не и са страхом.

- Оставили смо срце на терену и заслужено победили. Бодови су награда за предан рад, сјајну атмосферу, све што смо урадили до сада. Победа је важна и за самопоуздање, али морамо да наставимо да радимо напорно, да не падамо у еуфорију, ништа још није готово, тек смо на почетку пута. Имамо још две важне утакмице.

Адут у „вези” Србије имао је свега пет година кад је почео да открива тајне, жаргонски речено, најважније споредне ствари на свету. Озбиљне кораке кренуо је да прави са поласком у школу, али већ тада је било јасно да је лопта дража играчка од књиге.

- Почео сам да тренирам са пет година, а кад сам напунио осам уследио је озбиљан рад у Шапцу, јер сам родом из оближњих Владимираца. Одатле ме је пут одвео у Црвену звезду, клуб у којем сам провео четири године… И пре одласка у Љутице Богдана био сам на мети Партизана, али жеља мог оца била је да у то тренутку заиграм за Црвену звезду.

Многе жеље остају неостварене, нарочито кад срце каже своју реч. У случају Душана Макевића оно је победило.

- Дошао сам у Партизан, где сам почео да играм за пионире, после сам ишао корак по корак. Највише сам научио од Ђорђа Цветковића, тренутног тренера у црно-белом табору. Најзаслужнији је за мој развој. Неизмерно сам му захвалан на свему. Недавно смо заједно направили велики успех на „Футур старс” купу у Холандији. Стигли смо до финала и још једном показали да је наша школа у врху европског фудбала.

Кад је о репрезентацији реч још од ранијих дана био је интересантан зналцима који су помно меркали таленте, чије су амбиције да оставе траг у дресу Србије.

- Прве контакте са репрезентацијом остварио сам још кроз разне кампове. Био сам позиван да играм за Србију и кад сам био у Звезди. Ништа није другачије сад када сам у Партизану. Играо сам прву рунду квалификација, у другој сам био повређен. Остао је жал за тим што нисам био уз саиграче на важним мечевима, али… Голом против Украјине све лоше сам оставио иза себе - испричао је Макевић.