Сарајево није више тамо где је некад било! Бездушност је завладала некадашњим олимпијским градом, зачауреним између шовинизма и примитивизма. Велики део моралних и истинских вредности је угашен. На сцену су стипиле кабадахије и медиокритети који све посматрају с презиром и мржњом.
На сусрету последњег кола Премијер лиге БиХ у сезони 2023/24. против новог шампиона Борца навијачи Жељезничара, под именом „Манијаци“, на јужној трибини стадиона Грбавица развили су, за многе неупућене, изненађујући транспарент: „Осим Амаре хвала ти за све трофеје! Али у клубу за тебе више никад нема фотеље!“
Линчовање породице Осим се наставља. На удару се нашао најтрофејнији тренер Жељезничара свих времена са девет пехара (пет титула и четири тријумфа у Купу БиХ), син легендарног Ивице Осима, коме се клањају у Аустрији, Јапану и целом свету, али не и „његовом“ Сарајеву, због којег се одрекао селекторске фотеље у Београду, али и клупе Партизана у којој је тренирао једну од најталентованијих генерација почетком деведесетих година минулог века.
Ивица је доживео шиканирање и омаловажавање, буквално је отеран из родног града, пре две године преминуо је у Грацу с мучном тугом. Међутим, они који су „кумовали“ његовом „избеглиштву“ у Аустрију и над лијесом Осима сениора тражили су промоцију, битност, део друштвено-фудбалског статуса, ридајући лажне сузе на сахрани у Сарајеву...
Изледа да није било довољно протеривање Ивице, сада је на ред дошао и његов старији син Амар, очев наследник. И то од анонимуса, оних који су у Жељезничару из ко зна којих разлога, најмање фудбалских. За њих су Осими недостижни, и као фудбалофили, али и као људи.
Да Ивица види како „његово“ Сарајево поступа и односи се према члановима његове породице, тачније сину, још једном би умро. Заплакао би грђе него на Теразијама 1992. године, када је због „свог“ Сарајева напустио Фудбалски савез Југославије. „Тај приватни гест и лична одлука“ донесена у друштву Миљана Миљанића и Бранка Булатовића, пред бројним београдским новинарима, гурнули су легендарног тренера у тамни вилајет живота. Ивица као Хрват, који се није тако изјашњавао, никада није добио искрену подршку послератног Сарајева с којим се идентификовао. Био је „цењен“ уз добро осмишљени фолклор у реализацији прљавих пројеката, у првом реду фудбалских, за шта им је требао истински ауторитет.
Београд Ивици Осиму никад ништа замерио није, али „његово“ Сарајево му, јасно се види, ништа није опростило. Можда је дошло време да Амар Осим, који је давно превазишао сарајевски провинцијализам, настави тамо где му је отац стао, у Партизану.
За разлику од Сарајева, Београд је увек знао да поштује вредности и цени људе. Зато је увек и био главни град на Балкану!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
