Sarajevo nije više tamo gde je nekad bilo! Bezdušnost je zavladala nekadašnjim olimpijskim gradom, začaurenim između šovinizma i primitivizma. Veliki deo moralnih i istinskih vrednosti je ugašen. Na scenu su stipile kabadahije i mediokriteti koji sve posmatraju s prezirom i mržnjom.
Na susretu poslednjeg kola Premijer lige BiH u sezoni 2023/24. protiv novog šampiona Borca navijači Željezničara, pod imenom „Manijaci“, na južnoj tribini stadiona Grbavica razvili su, za mnoge neupućene, iznenađujući transparent: „Osim Amare hvala ti za sve trofeje! Ali u klubu za tebe više nikad nema fotelje!“
Linčovanje porodice Osim se nastavlja. Na udaru se našao najtrofejniji trener Željezničara svih vremena sa devet pehara (pet titula i četiri trijumfa u Kupu BiH), sin legendarnog Ivice Osima, kome se klanjaju u Austriji, Japanu i celom svetu, ali ne i „njegovom“ Sarajevu, zbog kojeg se odrekao selektorske fotelje u Beogradu, ali i klupe Partizana u kojoj je trenirao jednu od najtalentovanijih generacija početkom devedesetih godina minulog veka.
Ivica je doživeo šikaniranje i omalovažavanje, bukvalno je oteran iz rodnog grada, pre dve godine preminuo je u Gracu s mučnom tugom. Međutim, oni koji su „kumovali“ njegovom „izbeglištvu“ u Austriju i nad lijesom Osima seniora tražili su promociju, bitnost, deo društveno-fudbalskog statusa, ridajući lažne suze na sahrani u Sarajevu...
Izleda da nije bilo dovoljno proterivanje Ivice, sada je na red došao i njegov stariji sin Amar, očev naslednik. I to od anonimusa, onih koji su u Željezničaru iz ko zna kojih razloga, najmanje fudbalskih. Za njih su Osimi nedostižni, i kao fudbalofili, ali i kao ljudi.
Da Ivica vidi kako „njegovo“ Sarajevo postupa i odnosi se prema članovima njegove porodice, tačnije sinu, još jednom bi umro. Zaplakao bi grđe nego na Terazijama 1992. godine, kada je zbog „svog“ Sarajeva napustio Fudbalski savez Jugoslavije. „Taj privatni gest i lična odluka“ donesena u društvu Miljana Miljanića i Branka Bulatovića, pred brojnim beogradskim novinarima, gurnuli su legendarnog trenera u tamni vilajet života. Ivica kao Hrvat, koji se nije tako izjašnjavao, nikada nije dobio iskrenu podršku posleratnog Sarajeva s kojim se identifikovao. Bio je „cenjen“ uz dobro osmišljeni folklor u realizaciji prljavih projekata, u prvom redu fudbalskih, za šta im je trebao istinski autoritet.
Beograd Ivici Osimu nikad ništa zamerio nije, ali „njegovo“ Sarajevo mu, jasno se vidi, ništa nije oprostilo. Možda je došlo vreme da Amar Osim, koji je davno prevazišao sarajevski provincijalizam, nastavi tamo gde mu je otac stao, u Partizanu.
Za razliku od Sarajeva, Beograd je uvek znao da poštuje vrednosti i ceni ljude. Zato je uvek i bio glavni grad na Balkanu!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
