За Велибора Пудара многи су говорили да би могао да надмаши Ивана Ћурковића и Енвера Марића. Истина, постигао је много, али ратна времена спречила су га да досегне славу двојице великана међу стативама.
Рођен је у граду где је, изузев Неретве, све од Вележа било црвено: и камен, и пламен, и небо. Стасао је да у клубу своје младости наследи Ћурковића и Марића, али губава времена су искидала снове. Остварио је ипак, лепу голманску, касније и тренерску каријеру.
„Рођени, рођени“ орило се при свакој победи Вележа, али и кад се организују „Црвене вечери“. Тако је било и недавно. Још су свеже импресије.
- Сваке године Вележ организује „Црвено вече” и тада дође велики број некадашњих играча. Чак, „потегну” из иностранства да би били део те манифестације. Тако је било и недавно, где је присуствовало много ранијих Вележових асова, али и садашњих. То је јединствена прилика да се видим са неким од њих. Тако сам сада видео Ћурковића, Марића, Вукашина Петрановића, Анела Карабега, Блажа Слишковића... Раније сам виђао Душка Бајевића, Ваху Халилхоџића, Меху Кодру, Ибру Рахимића... Поделимо много предивних успомена. Предивно дружење и за незаборав - каже Велибор Пудар.
„Црвено вече“ прилика је да види све оне другаре који су, заједно са њим, чинили Вележ с краја осамдесетих прошлог века... Тада се сете, примера ради, да су испрашили Црвену звезду са 5:0, тим који ће недуго затим постати шампион Европе и света. Сете се и голова Блажа Слишковића из корнера директно, па победе над загребачким Динамом од 9:2 итд.
- Последње „Црвено вече” било је управо такво. Ту су били Џемал Хаџиабдић, Енвер Марић, Бака Слишковић. Баш смо се присетили тих свих утакмица, њихових голова и догодовштина. Ту је био и Анел Карабег који памти све поготке Вележа од 1965. Који минут, ко је био стрелац и слично. Било их је милина слушати, а смех је увек добро дошао. Уосталом, ми смо раја из Мостара, све нас иста љубав спаја.
Рођен је 22. новембра 1964. у граду на Неретви.
Каријеру је започео да гради у Локомотиви, па прешао у Вележ. Ваљало је не укаљати образ Ћурковићу, Марићу, Седину Тановићу, Славку Његушу и бити Вележово прво решење после одласка Петрановића.
- Седео сам на клупи четири године. Иако сам био резервни голман, имао сам много понуда да пређем у друге клубове тадашње Прве лиге Југославије. Међутим, нисам хтео да одем док не станем на гол Вележа. Само тако би мој сан у потпуности био испуњен. Прелепо је било. Дочекао сам шансу. Дебитовао сам у Осијеку 1988. Поражени смо са 2:1, а пре тога Вележ је изгубио све шансе да постане шампион, мада смо били јесењи прваци и играли вероватно најлепши фудбал. После освајања купа 1986. тај детаљ ми је и најлепши у каријери.
КЋЕРКА ЛАНА УСПЕШНА ПЛИВАЧИЦА
Пударово златно дете и понос читавог региона је Лана, пливачица. Такмичи се у делфин стилу и са европских и планетарних такмичења донела је прегршт медаља. Тата је поносан на успешну мезимицу. И она се бори са славом у раним данима, а тек јој је 18 лета.
На почетку њене каријере било је мало страха, али смо је склонили од медијске пажње, сада све то лепо подноси. Уме да се понаша пред камерама. Још и данас, колико можемо, држимо је даље од јавности, јер њен фокус треба да буде на базен и такмичења. Веома добро подноси славу и чврсто стоји на земљи.
Вележ два пута био победник Купа Југославије, али није успео да постане шампион.
- Сви Мостарци жале због тога. Вележ је имао три феноменалне генерације. Међутим, из политичких разлога спречени смо да будемо шампиони. Било је већих клубова и градова од Мостара. Догодила се 1986. година, уследила је тзв. Шајберова табела. На крају сезоне имали смо меч у Тузли. Да смо победили Слободу постали бисмо прваци. Међутим, Слобода се борила за опстанак и само победа је одржавала у најјачем такмичењу. Тада је ФСЈ послао господина Стипу Главину из Клиса да суди меч, била му је то последња утакмица, није могао више да дели правду због старосне границе. Мој друг Мрки саплео је сам себе два пута, овај је у оба случаја досудио једанаестерце. Ми смо повели, па изгубили са 2:1. Пре тога је генерација Бајевића, Владића, Марића, Топића... остала без титуле, кад се на гол-разлику губила првенства.
Пудар је прешао у Грчку, а бранио је још и у Шведској и Финској...
- Несрећни рат променио је мој смер кретања. Отишао сам у Аполон из Атине, касније су мењали се клубови. Прелепа искуства, упознао много људи, стекао много пријатеља. Носим прелепе успомене из свих тих земаља.
Чувао је гол никшићке Сутјеске, Чукаричког, Јединства из Параћина, Палилулца и Леотара.
- У Чукаричком сам уживао, пола године у Никшићу људи су ме држали као кап воде на длану. Онда сам у Параћину провео предивно време, као и у Палилулцу, Леотару. Свуда сам стекао драгоцена искуства, упознао дивне људе.
Вратио се у Вележ да заврши каријеру. Да није било тешких времена, сви су му прогнозирали европску и светску голманску каријеру.
- Несрећни рат моју генерацију значајно је спутао. Вележ је водио рачуна о својим играчима и сваке године знало се ко треба да се прода. Несрећне 1992. све је било завршено да пређем у Хартс, тим из Единбурга пласирао се у Европу, али почео је рат и све покварио. Нисам тренирао три или четири месеца и Шкоти су одустали од трансфера. Кад сам отишао у Грчку, седам месеци нисам знао где су ми родитељи, да ли су живи. Све је то утицало доста на мене. Имао сам ипак, добру каријеру – закључио је Велибор Пудар.
У ФУДБАЛУ ДОК МЕ ЗДРАВЉЕ СЛУЖИ
Студирао је машинство, у Београду је завршио вишу тренерску школу и био шеф струке Леотара, Вележа, Братства из Грачанице, Игмана из Коњица, ГОШК-а, водио је три клуба у Саудијској Арабији. Има 60 година и може још много да покаже.
- Остаћу у фудбалу док ме здравље буде служило. Једном кад фудбал уђе у крв тешко га је избацити из себе. Поштено, не знам ништа друго да радим, а уживам још у овом послу. Дакле, док будем жив бићу у фудбалу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
