Za Velibora Pudara mnogi su govorili da bi mogao da nadmaši Ivana Ćurkovića i Envera Marića. Istina, postigao je mnogo, ali ratna vremena sprečila su ga da dosegne slavu dvojice velikana među stativama.
Rođen je u gradu gde je, izuzev Neretve, sve od Veleža bilo crveno: i kamen, i plamen, i nebo. Stasao je da u klubu svoje mladosti nasledi Ćurkovića i Marića, ali gubava vremena su iskidala snove. Ostvario je ipak, lepu golmansku, kasnije i trenersku karijeru.
„Rođeni, rođeni“ orilo se pri svakoj pobedi Veleža, ali i kad se organizuju „Crvene večeri“. Tako je bilo i nedavno. Još su sveže impresije.
- Svake godine Velež organizuje „Crveno veče” i tada dođe veliki broj nekadašnjih igrača. Čak, „potegnu” iz inostranstva da bi bili deo te manifestacije. Tako je bilo i nedavno, gde je prisustvovalo mnogo ranijih Veležovih asova, ali i sadašnjih. To je jedinstvena prilika da se vidim sa nekim od njih. Tako sam sada video Ćurkovića, Marića, Vukašina Petranovića, Anela Karabega, Blaža Sliškovića... Ranije sam viđao Duška Bajevića, Vahu Halilhodžića, Mehu Kodru, Ibru Rahimića... Podelimo mnogo predivnih uspomena. Predivno druženje i za nezaborav - kaže Velibor Pudar.
„Crveno veče“ prilika je da vidi sve one drugare koji su, zajedno sa njim, činili Velež s kraja osamdesetih prošlog veka... Tada se sete, primera radi, da su isprašili Crvenu zvezdu sa 5:0, tim koji će nedugo zatim postati šampion Evrope i sveta. Sete se i golova Blaža Sliškovića iz kornera direktno, pa pobede nad zagrebačkim Dinamom od 9:2 itd.
- Poslednje „Crveno veče” bilo je upravo takvo. Tu su bili Džemal Hadžiabdić, Enver Marić, Baka Slišković. Baš smo se prisetili tih svih utakmica, njihovih golova i dogodovština. Tu je bio i Anel Karabeg koji pamti sve pogotke Veleža od 1965. Koji minut, ko je bio strelac i slično. Bilo ih je milina slušati, a smeh je uvek dobro došao. Uostalom, mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja.
Rođen je 22. novembra 1964. u gradu na Neretvi.
Karijeru je započeo da gradi u Lokomotivi, pa prešao u Velež. Valjalo je ne ukaljati obraz Ćurkoviću, Mariću, Sedinu Tanoviću, Slavku Njegušu i biti Veležovo prvo rešenje posle odlaska Petranovića.
- Sedeo sam na klupi četiri godine. Iako sam bio rezervni golman, imao sam mnogo ponuda da pređem u druge klubove tadašnje Prve lige Jugoslavije. Međutim, nisam hteo da odem dok ne stanem na gol Veleža. Samo tako bi moj san u potpunosti bio ispunjen. Prelepo je bilo. Dočekao sam šansu. Debitovao sam u Osijeku 1988. Poraženi smo sa 2:1, a pre toga Velež je izgubio sve šanse da postane šampion, mada smo bili jesenji prvaci i igrali verovatno najlepši fudbal. Posle osvajanja kupa 1986. taj detalj mi je i najlepši u karijeri.
KĆERKA LANA USPEŠNA PLIVAČICA
Pudarovo zlatno dete i ponos čitavog regiona je Lana, plivačica. Takmiči se u delfin stilu i sa evropskih i planetarnih takmičenja donela je pregršt medalja. Tata je ponosan na uspešnu mezimicu. I ona se bori sa slavom u ranim danima, a tek joj je 18 leta.
Na početku njene karijere bilo je malo straha, ali smo je sklonili od medijske pažnje, sada sve to lepo podnosi. Ume da se ponaša pred kamerama. Još i danas, koliko možemo, držimo je dalje od javnosti, jer njen fokus treba da bude na bazen i takmičenja. Veoma dobro podnosi slavu i čvrsto stoji na zemlji.
Velež dva puta bio pobednik Kupa Jugoslavije, ali nije uspeo da postane šampion.
- Svi Mostarci žale zbog toga. Velež je imao tri fenomenalne generacije. Međutim, iz političkih razloga sprečeni smo da budemo šampioni. Bilo je većih klubova i gradova od Mostara. Dogodila se 1986. godina, usledila je tzv. Šajberova tabela. Na kraju sezone imali smo meč u Tuzli. Da smo pobedili Slobodu postali bismo prvaci. Međutim, Sloboda se borila za opstanak i samo pobeda je održavala u najjačem takmičenju. Tada je FSJ poslao gospodina Stipu Glavinu iz Klisa da sudi meč, bila mu je to poslednja utakmica, nije mogao više da deli pravdu zbog starosne granice. Moj drug Mrki sapleo je sam sebe dva puta, ovaj je u oba slučaja dosudio jedanaesterce. Mi smo poveli, pa izgubili sa 2:1. Pre toga je generacija Bajevića, Vladića, Marića, Topića... ostala bez titule, kad se na gol-razliku gubila prvenstva.
Pudar je prešao u Grčku, a branio je još i u Švedskoj i Finskoj...
- Nesrećni rat promenio je moj smer kretanja. Otišao sam u Apolon iz Atine, kasnije su menjali se klubovi. Prelepa iskustva, upoznao mnogo ljudi, stekao mnogo prijatelja. Nosim prelepe uspomene iz svih tih zemalja.
Čuvao je gol nikšićke Sutjeske, Čukaričkog, Jedinstva iz Paraćina, Palilulca i Leotara.
- U Čukaričkom sam uživao, pola godine u Nikšiću ljudi su me držali kao kap vode na dlanu. Onda sam u Paraćinu proveo predivno vreme, kao i u Palilulcu, Leotaru. Svuda sam stekao dragocena iskustva, upoznao divne ljude.
Vratio se u Velež da završi karijeru. Da nije bilo teških vremena, svi su mu prognozirali evropsku i svetsku golmansku karijeru.
- Nesrećni rat moju generaciju značajno je sputao. Velež je vodio računa o svojim igračima i svake godine znalo se ko treba da se proda. Nesrećne 1992. sve je bilo završeno da pređem u Harts, tim iz Edinburga plasirao se u Evropu, ali počeo je rat i sve pokvario. Nisam trenirao tri ili četiri meseca i Škoti su odustali od transfera. Kad sam otišao u Grčku, sedam meseci nisam znao gde su mi roditelji, da li su živi. Sve je to uticalo dosta na mene. Imao sam ipak, dobru karijeru – zaključio je Velibor Pudar.
U FUDBALU DOK ME ZDRAVLjE SLUŽI
Studirao je mašinstvo, u Beogradu je završio višu trenersku školu i bio šef struke Leotara, Veleža, Bratstva iz Gračanice, Igmana iz Konjica, GOŠK-a, vodio je tri kluba u Saudijskoj Arabiji. Ima 60 godina i može još mnogo da pokaže.
- Ostaću u fudbalu dok me zdravlje bude služilo. Jednom kad fudbal uđe u krv teško ga je izbaciti iz sebe. Pošteno, ne znam ništa drugo da radim, a uživam još u ovom poslu. Dakle, dok budem živ biću u fudbalu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
