Џин са још већом душом

Када је Бог овоземаљским бићима додељивао висину, на њему није ни мало штедео. Израстао ја на 214 цантиметара и још од дечачких дана је било сасвим јасно да ће му енормна висина одредити животну судбину. Због ње је знао да буде предмет исмевања, често нерасположен, помало депресиван, бесан до бола због заједљивих добацивања.

Исто тако Свевишњи је хтео да постане познат, популаран широм „старе” Југославије. У Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу, Задру дочекиван је аплаузима, овацијама, скандирањем више хиљада гледалаца.... Реч је, слободно се може рећи, о доброћудном џину Миловану Тасићу, члану шампионске екипе КК Раднички са Црвеног крста. Ако ме сећање на то време не вара Таса није био најбољи, али без икакве дилеме најпопуларнији играч „романтичара”.

Када је крајем шездесетих година прошлог века отишао у армију у Струмицу, скоро пола војног рока је служио у цивилној гардeроби. У тадашњој ЈНА, од Вардара па до Триглава, нису могли да му нађу одговарајућу ни обућу ни одећу. Тражила се адекватна униформа у свим интедантским јединицама Македоније и шире, али није је нигде било.

– Имао сам 214 сантиметара висине, 130 килограма тежине и носио сам ципеле број 52. Био сам „чуђење у свету”. За поједине делове гардеробе сам чекао преко три месеца, као на пример за панталоне, а ципеле сам добио још касније. Ходао сам у цивилним ципелама по касарни. Зато мој живот и није баш тако романтичан – јадао се у то време анонимни Милован Тасић дугајлија из Инђије.

По повратку из ЈНА живот донедавног редова се у потпуности окренуо. За његових 214 цантиметара се чуло до Београда. Једног дана за анонимног трактористу, чиме се бавио у раној младости, уследио је позив да се опроба као кошаркаш и то, ни мање ни више, него од Радничког који је у то време био у самом врху најјаче европске лиге.

Обућа му је била проблем целог живота па тако и у првим кошаркашким корацима. Када је дошао на Црвени крст у редове „романтичара”, у клубу нису имали тако велики број патика. Снашли су се на тај начин што су у магацину боксерске секције нашли пар боксерских патика, које су биле број 50, али то је било недовољно. Однели су их код обућара који је био вешт па је на средини додао један део коже. „наштиклао” ђон и тако је тај проблем решен.

Млад, жељан живота, нестрпљив да га што пре упозна, често је био неспретан и смешан. Првих месеци у великом граду се мучио са тесном обућом, подмесима ситних душа, али и са елементарном кошаркашком техником – двокораком, пивотирањем, пријемом лопте... Међутим, Милован није губио наду, вољу, стрпљење. У 22. години је учио оно што клинци без већих проблема савладају са осам-девет година. Учио је учио и научио.

Није то било тако елегантно као што је то чинио неприкосновени Крешо Ћосић, али сасвим довољно да га тренер Слободан Ивковић - Пива убаци у први тим и додели му дрес са бројем „15”. Истина, понекад би у брзини заборавио на технику па би направио 5-6 корака, без спуштања лопте и убацивао лопту у кош. Правио би тада грешку у корацима, изазивао општи смех на трибинама, али ни то га није поколебало. Одмах је добио и надимак Таса како су га од милоште звали саиграчи, али и публика.

– После првих утакмица схватио сам да сам самом својом појавом интересантна фигура за гледаоце и да сам на специфичан начин симпатичан као кошаркаш. То ме мотивисало да свакодневно тренирам и бар донекле надокнадим пропуштено – прича Таса.

Почетак каријере, али и добар део живота био је ужасно суров за Тасу. Најчешће су га исмевали, поспрдно скандирали, „уједали” за срце и душу. У сарајевској Скендерији га је редовно дочекивало „зајебантско” скандирање „Таса манекен”. Слично је било и у Тиволију, Јазинама, Грипама... Све је то болело џина са још већом душом. Међутим, никада није реаговао на силне провокације. Чак се и сам смејао неким досеткама на властити рачун.

– На терену, а и ван њега наилазио сам на различите врсте људи. Јако тешко ми је падало што су ме понекад гледали са сажаљењем и подсмехом. Ипак, имао сам и неколико пријатеља који су ми давали снагу да све то пребродим и без њих тешко да бих успео да све издржим. Никада од живота нисам тражио много. Желео сам да ми се срећа само једном осмехне и било је таквих тренутака, али ни близу онолико колико сам се надао – искрен је Милован.

Таман када му се богиња Фортуна на секунд осмехнула и када је стигао до прве поставе, закачио се са неким људима из клуба на кратко отишао у Ваљево, а затим „баталио” кошарку. „Прекипело” му је и дигао је руке од спорта. Ненадано као што се појавио на паркету тако је и нестао. Није могао да пређе преко неких увреда и поново је отишао у „илегалу”. Јавност је потпуно заборавила на њега. Многи су се питали где је нестао.

У живот и на јавну сцену га је, почетком осамдесетих вратио Слободан Шијан. Чувени режисер је данима тражио „неког дугајлију” за своје култно остварење „Ко то тамо пева”, који је званично изабран за најбољи српски филм у 20. веку. Таса је био први „пик” и те 1980. године некадашњи кошаркаш је постао познати филмски „епизодиста”.

– Када сам добио сценарио за „Ко то тамо пева” знао сам да ће улогу оца преко чије њиве пролази аутобус добити Станојло Милинковић, лимар из околине Сврљига са којим сам 1978. године снимио филм ТВ филм „Најлепша особа”. Иако је имао кромањонску фацу, био је веома интелигентан човек. Та комбинација ми је била смешна. Желео сам да направим, како ми режисери то кажемо, „визуелни гег” и да он буде мали и ситан, а његови синови јако високи. Знао сам да ће се та комбинација допасти гледаоцима. Моји асистенти су „приводили” високе људе, али ниједан није био оно што сам желео. Када су ми једног дана довели Милована Тасића, знао сам одмах да је он то што тражим. Мало смо поразговарали и већ сутрадан је дошао на снимање – и данас се присећа тих дана Слободан Шијан.

После „Ко то тамо пева” уследило је још једно Шијаново генијално достигнуће „Маратонци трче почасни круг”. Таса је поново добио епизодну улогу. Овај пут је био „момак од поверења” Били Питона (Зорана Радмиловића).

– Таса је био врло симпатичан и могу да кажем права лафчина. Сећам се да је одлично капирао шта се тражи од њега и никада са њим нисмо имали проблема. У паузама снимања је био спреман за добро зезање и није му тешко падало када он буде мета шала. Био је сјајан лик за сарадњу па сам му дао још две епизодне улоге у мојим филмовима; „Давитељ против давитеља” и „Тајна манастирске ракије” где смо се сви лепо провели пошто је сниман на Мљету – одлично памти Тасића, Слободан Шијан. 

Када је Таса задовољио захтевног Слободана Шијана после су га и остали редитељи звали па је играо у још неколико филмова „Сулуде године”, „Свемирци су криви за све”, „Хајде да се волимо 2”….

Спорт и филм су једно, а живот нешто сасвим друго. Шта је 214 цантиметара донелу Миловану Тасићу то само он зна. Њему је Бог дао висину, која му је донела афирмацију, али и низ непријатности. Ратки су они који би све те, како се то најбезазленије каже „шале” издржали, те подругљиве подсмехе, подле провокације, безобразна добацивања…

Требали би врло прецизни инструменти душе па да се сазна да ли је легендарном Миловану Тасићу, енормна висина донела срећу и задовољство или се судбина само поигравала са њим. И онда је јуче у 77. години Таса отишао на пут без повратка. Није поштено пдлазак посебних људи, а Тасо је био такав не остане незабележен.