Džin sa još većom dušom

Kada je Bog ovozemaljskim bićima dodeljivao visinu, na njemu nije ni malo štedeo. Izrastao ja na 214 cantimetara i još od dečačkih dana je bilo sasvim jasno da će mu enormna visina odrediti životnu sudbinu. Zbog nje je znao da bude predmet ismevanja, često neraspoložen, pomalo depresivan, besan do bola zbog zajedljivih dobacivanja.

Isto tako Svevišnji je hteo da postane poznat, popularan širom „stare” Jugoslavije. U Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, Zadru dočekivan je aplauzima, ovacijama, skandiranjem više hiljada gledalaca.... Reč je, slobodno se može reći, o dobroćudnom džinu Milovanu Tasiću, članu šampionske ekipe KK Radnički sa Crvenog krsta. Ako me sećanje na to vreme ne vara Tasa nije bio najbolji, ali bez ikakve dileme najpopularniji igrač „romantičara”.

Kada je krajem šezdesetih godina prošlog veka otišao u armiju u Strumicu, skoro pola vojnog roka je služio u civilnoj garderobi. U tadašnjoj JNA, od Vardara pa do Triglava, nisu mogli da mu nađu odgovarajuću ni obuću ni odeću. Tražila se adekvatna uniforma u svim intedantskim jedinicama Makedonije i šire, ali nije je nigde bilo.

– Imao sam 214 santimetara visine, 130 kilograma težine i nosio sam cipele broj 52. Bio sam „čuđenje u svetu”. Za pojedine delove garderobe sam čekao preko tri meseca, kao na primer za pantalone, a cipele sam dobio još kasnije. Hodao sam u civilnim cipelama po kasarni. Zato moj život i nije baš tako romantičan – jadao se u to vreme anonimni Milovan Tasić dugajlija iz Inđije.

Po povratku iz JNA život donedavnog redova se u potpunosti okrenuo. Za njegovih 214 cantimetara se čulo do Beograda. Jednog dana za anonimnog traktoristu, čime se bavio u ranoj mladosti, usledio je poziv da se oproba kao košarkaš i to, ni manje ni više, nego od Radničkog koji je u to vreme bio u samom vrhu najjače evropske lige.

Obuća mu je bila problem celog života pa tako i u prvim košarkaškim koracima. Kada je došao na Crveni krst u redove „romantičara”, u klubu nisu imali tako veliki broj patika. Snašli su se na taj način što su u magacinu bokserske sekcije našli par bokserskih patika, koje su bile broj 50, ali to je bilo nedovoljno. Odneli su ih kod obućara koji je bio vešt pa je na sredini dodao jedan deo kože. „naštiklao” đon i tako je taj problem rešen.

Mlad, željan života, nestrpljiv da ga što pre upozna, često je bio nespretan i smešan. Prvih meseci u velikom gradu se mučio sa tesnom obućom, podmesima sitnih duša, ali i sa elementarnom košarkaškom tehnikom – dvokorakom, pivotiranjem, prijemom lopte... Međutim, Milovan nije gubio nadu, volju, strpljenje. U 22. godini je učio ono što klinci bez većih problema savladaju sa osam-devet godina. Učio je učio i naučio.

Nije to bilo tako elegantno kao što je to činio neprikosnoveni Krešo Ćosić, ali sasvim dovoljno da ga trener Slobodan Ivković - Piva ubaci u prvi tim i dodeli mu dres sa brojem „15”. Istina, ponekad bi u brzini zaboravio na tehniku pa bi napravio 5-6 koraka, bez spuštanja lopte i ubacivao loptu u koš. Pravio bi tada grešku u koracima, izazivao opšti smeh na tribinama, ali ni to ga nije pokolebalo. Odmah je dobio i nadimak Tasa kako su ga od milošte zvali saigrači, ali i publika.

– Posle prvih utakmica shvatio sam da sam samom svojom pojavom interesantna figura za gledaoce i da sam na specifičan način simpatičan kao košarkaš. To me motivisalo da svakodnevno treniram i bar donekle nadoknadim propušteno – priča Tasa.

Početak karijere, ali i dobar deo života bio je užasno surov za Tasu. Najčešće su ga ismevali, posprdno skandirali, „ujedali” za srce i dušu. U sarajevskoj Skenderiji ga je redovno dočekivalo „zajebantsko” skandiranje „Tasa maneken”. Slično je bilo i u Tivoliju, Jazinama, Gripama... Sve je to bolelo džina sa još većom dušom. Međutim, nikada nije reagovao na silne provokacije. Čak se i sam smejao nekim dosetkama na vlastiti račun.

– Na terenu, a i van njega nailazio sam na različite vrste ljudi. Jako teško mi je padalo što su me ponekad gledali sa sažaljenjem i podsmehom. Ipak, imao sam i nekoliko prijatelja koji su mi davali snagu da sve to prebrodim i bez njih teško da bih uspeo da sve izdržim. Nikada od života nisam tražio mnogo. Želeo sam da mi se sreća samo jednom osmehne i bilo je takvih trenutaka, ali ni blizu onoliko koliko sam se nadao – iskren je Milovan.

Taman kada mu se boginja Fortuna na sekund osmehnula i kada je stigao do prve postave, zakačio se sa nekim ljudima iz kluba na kratko otišao u Valjevo, a zatim „batalio” košarku. „Prekipelo” mu je i digao je ruke od sporta. Nenadano kao što se pojavio na parketu tako je i nestao. Nije mogao da pređe preko nekih uvreda i ponovo je otišao u „ilegalu”. Javnost je potpuno zaboravila na njega. Mnogi su se pitali gde je nestao.

U život i na javnu scenu ga je, početkom osamdesetih vratio Slobodan Šijan. Čuveni režiser je danima tražio „nekog dugajliju” za svoje kultno ostvarenje „Ko to tamo peva”, koji je zvanično izabran za najbolji srpski film u 20. veku. Tasa je bio prvi „pik” i te 1980. godine nekadašnji košarkaš je postao poznati filmski „epizodista”.

– Kada sam dobio scenario za „Ko to tamo peva” znao sam da će ulogu oca preko čije njive prolazi autobus dobiti Stanojlo Milinković, limar iz okoline Svrljiga sa kojim sam 1978. godine snimio film TV film „Najlepša osoba”. Iako je imao kromanjonsku facu, bio je veoma inteligentan čovek. Ta kombinacija mi je bila smešna. Želeo sam da napravim, kako mi režiseri to kažemo, „vizuelni geg” i da on bude mali i sitan, a njegovi sinovi jako visoki. Znao sam da će se ta kombinacija dopasti gledaocima. Moji asistenti su „privodili” visoke ljude, ali nijedan nije bio ono što sam želeo. Kada su mi jednog dana doveli Milovana Tasića, znao sam odmah da je on to što tražim. Malo smo porazgovarali i već sutradan je došao na snimanje – i danas se priseća tih dana Slobodan Šijan.

Posle „Ko to tamo peva” usledilo je još jedno Šijanovo genijalno dostignuće „Maratonci trče počasni krug”. Tasa je ponovo dobio epizodnu ulogu. Ovaj put je bio „momak od poverenja” Bili Pitona (Zorana Radmilovića).

– Tasa je bio vrlo simpatičan i mogu da kažem prava lafčina. Sećam se da je odlično kapirao šta se traži od njega i nikada sa njim nismo imali problema. U pauzama snimanja je bio spreman za dobro zezanje i nije mu teško padalo kada on bude meta šala. Bio je sjajan lik za saradnju pa sam mu dao još dve epizodne uloge u mojim filmovima; „Davitelj protiv davitelja” i „Tajna manastirske rakije” gde smo se svi lepo proveli pošto je sniman na Mljetu – odlično pamti Tasića, Slobodan Šijan. 

Kada je Tasa zadovoljio zahtevnog Slobodana Šijana posle su ga i ostali reditelji zvali pa je igrao u još nekoliko filmova „Sulude godine”, „Svemirci su krivi za sve”, „Hajde da se volimo 2”….

Sport i film su jedno, a život nešto sasvim drugo. Šta je 214 cantimetara donelu Milovanu Tasiću to samo on zna. Njemu je Bog dao visinu, koja mu je donela afirmaciju, ali i niz neprijatnosti. Ratki su oni koji bi sve te, kako se to najbezazlenije kaže „šale” izdržali, te podrugljive podsmehe, podle provokacije, bezobrazna dobacivanja…

Trebali bi vrlo precizni instrumenti duše pa da se sazna da li je legendarnom Milovanu Tasiću, enormna visina donela sreću i zadovoljstvo ili se sudbina samo poigravala sa njim. I onda je juče u 77. godini Tasa otišao na put bez povratka. Nije pošteno pdlazak posebnih ljudi, a Taso je bio takav ne ostane nezabeležen.