Зоран Поповић, искусни чувар мреже на утакмици са Чукаричким (4:1), 7. кола плеј-офа, последњи пут у каријери био је на стадиону „Рајко Митић” као члан Црвене звезде. Тренер Владан Милојевић, иако је знао да ће резервни голман да напусти клуб после окршаја са Брђанима није му указао шансу последњи пут. Поповић је минулог пролећа бранио против некадашњег клуба Вождовца (2:1), док је у купу био између статива у четвртфиналној утакмици са ОФК Вршцем (3:0).
- Иза мене је шест лепих година у Црвеној звезди, ако се изузме шест месеци проведених у Чукаричком. Много лепих сећања ме вежу за овај клуб. Било је и тешких тренутака, али прихватао сам их у интересу тима и клупских успеха. Срећан сам и тужан, јер сам на Маракани стекао много пријатеља, са некима се и окумио. Виђаћемо се ван фудбала.
Кажу да су после пријатеља из детињства, најбоља кумовска.
- Остају за цео живот. Звезда је велики клуб, колико год времена провео у њој памти се заувек. Кад нисмо у могућности да допринесемо тиму растанак је нормалан. Заједно са Управом одлучио сам да одем. Желим да до краја каријере будем у екипи у којој ћу бранити.
Поповић је био на висини задатка кад год су му тренери указивали прилику.
- Теже је бити други голман него први. Најтежа је борба са самим собом. Као други морате да будете стално у фокусу, јер не знате шта може да се деси и минимално опуштање може да буде кобно по вас ако вам укажу шансу. Немате мечеве и фокус на тренингу мора да буде већи од максималног како би по уласку у игру успео да оправдаш поверење стручног штаба, саиграча и навијача.
Сад већ бивши голман Црвене звезде важи за вредног, а таквима ништа не представља проблем.
- Заиста ми ништа није било тешко. Пре десет година сам рекао да ћу бранити све док уживам на терену. Јесте некад тврдо или блатњаво, али то су све слатке муке. Волим то што радим, кад се не будем тако осећао одложићу рукавице.
После сваког растанка захвалност мора да постоји.
- Хвала тренерима, они су се мењали, а ја сам остајао у клубу. Навијачи и саиграчи од мене заслужују лепе речи. Највећу захвалност дугујем породици што је све ове године била са мном.
Застао је Поповић, па емотивно наставио:
- Значили су ми аплаузи на прослави титуле, кад сам први пут са супругом и ћеркицом корачао тереном. Тешко ће ми бити због растанка од саиграча, посебно од пријатеља и кума Мирка Иванића.
Поповић је имао посебан однос са навијачима.
- Фудбал се игра због личних амбиција, али је битно како ће да реагују навијачи, да ли ће да нас памте као доброг човека и по ономе што смо дали клубу. Важно ми је да сам увек био ту за тим и надам се да су наше присталице то виделе у претходних шест година – истакао је Поповић.
САЛЦБУРГ ЗА ПАМЋЕЊЕ
Занимљиво, најдражи Поповићев меч је био онај на којем није био директан актер.
- Дефинитивно ћу највише да памтим дуел са Салцбургом у Аустрији, иако сам седео на клупи. То је нешто што сам препричавао много пута и остаће ми у сећању до краја живота. За причу је било све: атмосфера, како смо се вратили у меч, касније славље... Само је Родић остао из те генерације. Од утакмица оје сам бранио највише ћу се сећати меча против Лудогореца, јер је то био мој први меч у Лиги Европе. Победили смо и прошли у групну фазу. Кад су одбране у питању, било их је много добрих, најсвежија је она са међународног турнира у Санкт Петербургу против Фенербахчеа.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
