Zoran Popović, iskusni čuvar mreže na utakmici sa Čukaričkim (4:1), 7. kola plej-ofa, poslednji put u karijeri bio je na stadionu „Rajko Mitić” kao član Crvene zvezde. Trener Vladan Milojević, iako je znao da će rezervni golman da napusti klub posle okršaja sa Brđanima nije mu ukazao šansu poslednji put. Popović je minulog proleća branio protiv nekadašnjeg kluba Voždovca (2:1), dok je u kupu bio između stativa u četvrtfinalnoj utakmici sa OFK Vršcem (3:0).
- Iza mene je šest lepih godina u Crvenoj zvezdi, ako se izuzme šest meseci provedenih u Čukaričkom. Mnogo lepih sećanja me vežu za ovaj klub. Bilo je i teških trenutaka, ali prihvatao sam ih u interesu tima i klupskih uspeha. Srećan sam i tužan, jer sam na Marakani stekao mnogo prijatelja, sa nekima se i okumio. Viđaćemo se van fudbala.
Kažu da su posle prijatelja iz detinjstva, najbolja kumovska.
- Ostaju za ceo život. Zvezda je veliki klub, koliko god vremena proveo u njoj pamti se zauvek. Kad nismo u mogućnosti da doprinesemo timu rastanak je normalan. Zajedno sa Upravom odlučio sam da odem. Želim da do kraja karijere budem u ekipi u kojoj ću braniti.
Popović je bio na visini zadatka kad god su mu treneri ukazivali priliku.
- Teže je biti drugi golman nego prvi. Najteža je borba sa samim sobom. Kao drugi morate da budete stalno u fokusu, jer ne znate šta može da se desi i minimalno opuštanje može da bude kobno po vas ako vam ukažu šansu. Nemate mečeve i fokus na treningu mora da bude veći od maksimalnog kako bi po ulasku u igru uspeo da opravdaš poverenje stručnog štaba, saigrača i navijača.
Sad već bivši golman Crvene zvezde važi za vrednog, a takvima ništa ne predstavlja problem.
- Zaista mi ništa nije bilo teško. Pre deset godina sam rekao da ću braniti sve dok uživam na terenu. Jeste nekad tvrdo ili blatnjavo, ali to su sve slatke muke. Volim to što radim, kad se ne budem tako osećao odložiću rukavice.
Posle svakog rastanka zahvalnost mora da postoji.
- Hvala trenerima, oni su se menjali, a ja sam ostajao u klubu. Navijači i saigrači od mene zaslužuju lepe reči. Najveću zahvalnost dugujem porodici što je sve ove godine bila sa mnom.
Zastao je Popović, pa emotivno nastavio:
- Značili su mi aplauzi na proslavi titule, kad sam prvi put sa suprugom i ćerkicom koračao terenom. Teško će mi biti zbog rastanka od saigrača, posebno od prijatelja i kuma Mirka Ivanića.
Popović je imao poseban odnos sa navijačima.
- Fudbal se igra zbog ličnih ambicija, ali je bitno kako će da reaguju navijači, da li će da nas pamte kao dobrog čoveka i po onome što smo dali klubu. Važno mi je da sam uvek bio tu za tim i nadam se da su naše pristalice to videle u prethodnih šest godina – istakao je Popović.
SALCBURG ZA PAMĆENjE
Zanimljivo, najdraži Popovićev meč je bio onaj na kojem nije bio direktan akter.
- Definitivno ću najviše da pamtim duel sa Salcburgom u Austriji, iako sam sedeo na klupi. To je nešto što sam prepričavao mnogo puta i ostaće mi u sećanju do kraja života. Za priču je bilo sve: atmosfera, kako smo se vratili u meč, kasnije slavlje... Samo je Rodić ostao iz te generacije. Od utakmica oje sam branio najviše ću se sećati meča protiv Ludogoreca, jer je to bio moj prvi meč u Ligi Evrope. Pobedili smo i prošli u grupnu fazu. Kad su odbrane u pitanju, bilo ih je mnogo dobrih, najsvežija je ona sa međunarodnog turnira u Sankt Peterburgu protiv Fenerbahčea.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
