Пешићу, освојио си све медаље, али немаш олимпијску

Уочи почетка припрема мушке репрезентације за Олимпијске игре гост Александра Милетића у подкасту Политике „Изнад терена”, био је селектор Србије, Светислав Пешић.

Једини човек у историји кошарке који је освојио сва ФИБА такмичења, говорио је о патриотизму, мотивацији, циљевима, процесу на путу до њихових остварења... Све то у Пешићевом стилу, уз као и увек дубље поруке.

Главна тема биле су, наравно, Олимпијске игре у Паризу овог лета, и шта све очекује репрезентацију Србије до тада. Оно најважније?

- Све је важно, 17. попчињемо индивидуални рад са играчима, углавном онима који су раније завршили сезону. Богдановић се вратио из Америке 10. или 11. У малој дворани Арене за играче којима је потребан индивидуални почињемо, уводне тренинге до 24, 25. кад се окупљамо Националном фудбалском центру у Старој Пазови и ту почињемо завршне припреме. Пуном снагом почињемо 27, 28. Онда у првом викенду јула, имамо две тренинг утакмице без публике, са Холандијом и Турском, 11. летимо за Лион, тамо играмо против Француза на опроштају Паркера. Сутрадан идемо за Абу Даби на турнир, прву утакмицу играмо 16. са Аустралијом, 17. са Американцима, потом се враћамо у Србију… Играмо 21. са Јапаном. Желео бих да имамо још једну утакмицу пред пред полазак у Лил, 24. увече летимо, и почињемо... Отварање Игара је 26, а 28. играмо са Американцима, не знамо који је наш други противник, 31. би требало да играмо са победником групе из Порторика, то може бити управо домаћин, Италија или Литванија, они су фаворити…

И још?

- Онда два и по три дана после тога играмо са Јужном Суданом и то је онда завршетак прве рунде олимпијског турнира и два и најбоља, пошто су три групе по четири, се селе за Париз за четвртфинале, полуфинале и финале.

Са каквим очекивањима Пешић одлази на највећу смотру спорта и зашто уопште не поставља себи циљеве на великим такмичењима?

- Ја као тренер у Србији не могу да поставим никакве спортске циљеве. Они су унапред постављени. Значи, ја само треба да стигнем у том процесу до тог циља. Мени су постављени циљеви, а нема шта да размишљам који су. Сједне стране, то је добро. Вежеш велики број људи који су заинтересирани за репутацију, који те подржавају, у већини, 80%. Онај мањи проценат, би хтео и неке друге ствари да ти шапне.

Светислав је говорио и о томе да не осећа притисак јавности, али се присетио и реченице супруге Вере, како каже првог шампиона у породици:

- Пешићу, освојио си све трофеје и медаље овог света, али немаш олимпијску! Да ли то ствара притисак? Је ли та реченица далека прошлост или се и данас вртимо по кући? На неки начин нервира ме кад то сада она помиње, зато што она баш зна кошарку и разуме како је то све компликовано и како, на крају крајева, све не зависи од нас. Значи, кад би све зависило од нас, то би било фантастично. Али шта од нас зависи? Узми судбину своје руке за оно што зависи од тебе. Само учешће на Олимпијским играма треба да представља додатну мотивацију, пожртвовање спортиста и свих осталих који су у служби спортиста. Наравно, сигурно, увек је боље победити него изгубити.

Кад говоримо о кошаркарској репрезентацији?

- За нас је свака медаља на Олимпијским играма златна. То је први и основни циљ кад дођеш дотле. Међутим, за мене као тренера и за људе који су у том процесу, а рекао бих наравно и за играче, циљ те, наравно, мотивише да увек будеш један корак бржи, да даш још већи напор.

Пешић је у нашем подкасту говорио и о томе шта би могао да буде кључ успеха против америчке репрезентације с којом ће се Србија овог лета срести барем два пута – прво на турниру у Абу Дабију, а затим на отварању Олимпијских игара у Француској.

- Само ако направимо одбрамбени скок. Ако је направљен одбрамбени скок, онда по сваку цену мора да се да кош. Ако не, онда су то три до четири паса, задржавамо лопту као Пеп Гуардиола, до изнемоглости, и онда пошто противник, Американци, не могу да играју без лопте, они као „овце”, траже лопту и онда праве грешке у нестрпљењу. И онда ми то пробамо да казнимо том контролом или 5 на 5, где смо ми, да тако кажем, јачи. То је била идеја.

Да ли вам смета што већина људи ваш посао преко лета своди на једно питање, да ли ће играти Никола Јокић?

- Више ми не смета. Кад ме неко пита, ја кажем: „Зовите, па га питајте”. Што се тиче Николе Јокића, мени једино смета што не питају за остале. Само учешће Никола Јокића значи, сигурно, наравно. У сваком смислу значи, са аспекта индивидуалног квалитета и личности каква је Јокић. Кад кажем да је бољи момак него што је играч, сви падају у несвест:„Ти се као удвараш”. Удварам се, наравно да се удварам, јер желим да то истакнем, ту његову скромност и посвећеност. 

Да ли ће доћи сви најбољи играчи?

- Велика је разлика бити тренер клуба и репрезентације. Програми су различити, начин како се стиже, формирање екипе и тако даље. Мало времена. Тренер увек има мало времена, без обзира колико га је. Али објективно мало времена да би ти могао да направиш не само са аспекта тактике, напада, одбране, него да повежеш интересе свих који су у том процесу.

Обављени су сви разговори и наши навијачи треба да буду спремни и сигурни да ћемо изаћи са најбоље формираним тимом:

- Да ли ће то бити по њима, или по вама из медија, најбољи играчи, то не могу да вам гарантујем. Још нису ни завршили сви првенства. Сви долазе из различитих земаља. Из различитих система. То је 365 дана, или како год, живот у једном клубу. Свакодневни тренинзи, циљеви које они имају. Начин игре. Једни играју пик енд рол, одбрану овако, други бране другачије.

О мотивацији пред Игре Пешић каже:

- Данас се у врхунском спорту, али и у животу, доста говори о три појма, самопоуздању, мотивацији и комуникацији. Та три појма нас некако повезују и без тога практично и у врхунском спорту, али и у животу, ако се не испоштују одређена правила, тешко да можеш да стигнеш до циља. Оно што је за спорт, када је у питању мотивација, важно је увек да постоји неки циљ. Ево ми се сад припремамо за Олимпијске игре. Шта ће ти већа мотивација? Прво, да си учесник Игара. То је нешто што само по себи инспирише, мотивише. Мене као тренера, да бих могао некога другога да инспиришем… Оно што ми се не допада, то је што стално читам, као овде смо имали осам медаља, овде девет, сад би требало да буде циљ 11 и тако даље. То се мени уопште не свиђа.

За то су, сматра, потребни реални циљеви:

- Али и они су тешко достижни. За то је важно освежавање мотивације у том процесу. То је, наравно, изазован процес. Опет играти за репрезентацију је посебно. Наравно, ту си рођен, то је твоја земља, друге немаш, небо изнад тебе само твоје, само теби припада. То је једино твоје што имаш. Значи и музика и песма и све остало и прошлост, историја, будућност, химна, застава - све су то ствари које те инспиришу и које ти повећавају одговорност. А, та одговорност повећава личну мотивацију. Нова генерација, рационалније гледа на приоритете у животу. Водили сте репрезентацију и екипе када су припреме трајале месеца, водите и сада, да не помињемо све друге околности, када припреме трају месец дана, када није више тако велики јаз између Европе и НБА, у квалитативном смислу.

Колико сте ви могли у тим околностима да останете верни себи, а колико сте морали да се прилагођавате?

- Да мене питаш, па чекај, како се ти сада осећаш у овим годинама? Како си успео да, као Мик Џегер, певаш своје време и да и продаш то? Било је пораза, па те омаловажавају, па кажу, он је већ заспао на тајм-ауту, у годинама је и тако даље, старац. Слушао сам ја то. Чак су ме неки питали шта ради онај Пешић. Године доносе, искуство, али ако то искуство не знаш да искористиш, онда то није квалитет. Значи, постајеш бољи ако знаш да користиш то искуство. Ево, играћемо са Америком поново, не морамо да откривамо своју тактику Американцима, али некако и ми нисмо оно што смо били, ни Америка није оно што је била. Вероватно ћемо нешто и да кажемо о кошарци коју имамо данас. Значи, нисам ја променио филозофију, ја сам се само прилагодио условима или покушао да се прилагодим условима у којима смо се такмичили.

Популарност кошарке и формирање репрезентације Србије?

- Кроз овај процес, две године колико сам тренер репрезентације, оно што смо успели да направимо, а то је осјећај који се створио између играча, да су потребни један другом. Интерес резултата, успеха повезује људе. Не морам баш превише ни да те волим, али те ценим и потребан си ми како би ми помогао да могу себе да остварим у том процесу. То важно и код формирања ове екипе. Ми на ту тему врло често и причамо.

Популарност кошарке, све је већа?

- Зашто је већа? Па није то само због 20.000 гледалаца. Да, наравно. Можда би ми и раније имали 20.000 гледалаца, пре 10 година, али нисмо имали арену, па смо морали да се гурамо тамо у овим малим дворанама и тако даље. Значи, кошарка је увек била популарна. Неко се сада то, од времена када наши најбољи играчи играју у НБА, повећава. Што ја кажем, Америка је преко пута, смањио се океан, ту је, гледамо сваку утакмицу. Гледају Дивца, гледају Стојаковића, Дончића, Јокића, Богдановића, Мицића, докле стигао, може ли он и тако даље. Ове младе, Јовића, Покушевског и остале, наравно. И та популарност, захваљујући  НБА који је ушао у крвоток свих који воле кошарку. Популарност никада већа није била кад је у питању наш спорт. Али су нам се потенцијали смањили – сматра Пешић.