Pešiću, osvojio si sve medalje, ali nemaš olimpijsku

Uoči početka priprema muške reprezentacije za Olimpijske igre gost Aleksandra Miletića u podkastu Politike „Iznad terena”, bio je selektor Srbije, Svetislav Pešić.

Jedini čovek u istoriji košarke koji je osvojio sva FIBA takmičenja, govorio je o patriotizmu, motivaciji, ciljevima, procesu na putu do njihovih ostvarenja... Sve to u Pešićevom stilu, uz kao i uvek dublje poruke.

Glavna tema bile su, naravno, Olimpijske igre u Parizu ovog leta, i šta sve očekuje reprezentaciju Srbije do tada. Ono najvažnije?

- Sve je važno, 17. popčinjemo individualni rad sa igračima, uglavnom onima koji su ranije završili sezonu. Bogdanović se vratio iz Amerike 10. ili 11. U maloj dvorani Arene za igrače kojima je potreban individualni počinjemo, uvodne treninge do 24, 25. kad se okupljamo Nacionalnom fudbalskom centru u Staroj Pazovi i tu počinjemo završne pripreme. Punom snagom počinjemo 27, 28. Onda u prvom vikendu jula, imamo dve trening utakmice bez publike, sa Holandijom i Turskom, 11. letimo za Lion, tamo igramo protiv Francuza na oproštaju Parkera. Sutradan idemo za Abu Dabi na turnir, prvu utakmicu igramo 16. sa Australijom, 17. sa Amerikancima, potom se vraćamo u Srbiju… Igramo 21. sa Japanom. Želeo bih da imamo još jednu utakmicu pred pred polazak u Lil, 24. uveče letimo, i počinjemo... Otvaranje Igara je 26, a 28. igramo sa Amerikancima, ne znamo koji je naš drugi protivnik, 31. bi trebalo da igramo sa pobednikom grupe iz Portorika, to može biti upravo domaćin, Italija ili Litvanija, oni su favoriti…

I još?

- Onda dva i po tri dana posle toga igramo sa Južnom Sudanom i to je onda završetak prve runde olimpijskog turnira i dva i najbolja, pošto su tri grupe po četiri, se sele za Pariz za četvrtfinale, polufinale i finale.

Sa kakvim očekivanjima Pešić odlazi na najveću smotru sporta i zašto uopšte ne postavlja sebi ciljeve na velikim takmičenjima?

- Ja kao trener u Srbiji ne mogu da postavim nikakve sportske ciljeve. Oni su unapred postavljeni. Znači, ja samo treba da stignem u tom procesu do tog cilja. Meni su postavljeni ciljevi, a nema šta da razmišljam koji su. Sjedne strane, to je dobro. Vežeš veliki broj ljudi koji su zainteresirani za reputaciju, koji te podržavaju, u većini, 80%. Onaj manji procenat, bi hteo i neke druge stvari da ti šapne.

Svetislav je govorio i o tome da ne oseća pritisak javnosti, ali se prisetio i rečenice supruge Vere, kako kaže prvog šampiona u porodici:

- Pešiću, osvojio si sve trofeje i medalje ovog sveta, ali nemaš olimpijsku! Da li to stvara pritisak? Je li ta rečenica daleka prošlost ili se i danas vrtimo po kući? Na neki način nervira me kad to sada ona pominje, zato što ona baš zna košarku i razume kako je to sve komplikovano i kako, na kraju krajeva, sve ne zavisi od nas. Znači, kad bi sve zavisilo od nas, to bi bilo fantastično. Ali šta od nas zavisi? Uzmi sudbinu svoje ruke za ono što zavisi od tebe. Samo učešće na Olimpijskim igrama treba da predstavlja dodatnu motivaciju, požrtvovanje sportista i svih ostalih koji su u službi sportista. Naravno, sigurno, uvek je bolje pobediti nego izgubiti.

Kad govorimo o košarkarskoj reprezentaciji?

- Za nas je svaka medalja na Olimpijskim igrama zlatna. To je prvi i osnovni cilj kad dođeš dotle. Međutim, za mene kao trenera i za ljude koji su u tom procesu, a rekao bih naravno i za igrače, cilj te, naravno, motiviše da uvek budeš jedan korak brži, da daš još veći napor.

Pešić je u našem podkastu govorio i o tome šta bi mogao da bude ključ uspeha protiv američke reprezentacije s kojom će se Srbija ovog leta sresti barem dva puta – prvo na turniru u Abu Dabiju, a zatim na otvaranju Olimpijskih igara u Francuskoj.

- Samo ako napravimo odbrambeni skok. Ako je napravljen odbrambeni skok, onda po svaku cenu mora da se da koš. Ako ne, onda su to tri do četiri pasa, zadržavamo loptu kao Pep Guardiola, do iznemoglosti, i onda pošto protivnik, Amerikanci, ne mogu da igraju bez lopte, oni kao „ovce”, traže loptu i onda prave greške u nestrpljenju. I onda mi to probamo da kaznimo tom kontrolom ili 5 na 5, gde smo mi, da tako kažem, jači. To je bila ideja.

Da li vam smeta što većina ljudi vaš posao preko leta svodi na jedno pitanje, da li će igrati Nikola Jokić?

- Više mi ne smeta. Kad me neko pita, ja kažem: „Zovite, pa ga pitajte”. Što se tiče Nikole Jokića, meni jedino smeta što ne pitaju za ostale. Samo učešće Nikola Jokića znači, sigurno, naravno. U svakom smislu znači, sa aspekta individualnog kvaliteta i ličnosti kakva je Jokić. Kad kažem da je bolji momak nego što je igrač, svi padaju u nesvest:„Ti se kao udvaraš”. Udvaram se, naravno da se udvaram, jer želim da to istaknem, tu njegovu skromnost i posvećenost. 

Da li će doći svi najbolji igrači?

- Velika je razlika biti trener kluba i reprezentacije. Programi su različiti, način kako se stiže, formiranje ekipe i tako dalje. Malo vremena. Trener uvek ima malo vremena, bez obzira koliko ga je. Ali objektivno malo vremena da bi ti mogao da napraviš ne samo sa aspekta taktike, napada, odbrane, nego da povežeš interese svih koji su u tom procesu.

Obavljeni su svi razgovori i naši navijači treba da budu spremni i sigurni da ćemo izaći sa najbolje formiranim timom:

- Da li će to biti po njima, ili po vama iz medija, najbolji igrači, to ne mogu da vam garantujem. Još nisu ni završili svi prvenstva. Svi dolaze iz različitih zemalja. Iz različitih sistema. To je 365 dana, ili kako god, život u jednom klubu. Svakodnevni treninzi, ciljevi koje oni imaju. Način igre. Jedni igraju pik end rol, odbranu ovako, drugi brane drugačije.

O motivaciji pred Igre Pešić kaže:

- Danas se u vrhunskom sportu, ali i u životu, dosta govori o tri pojma, samopouzdanju, motivaciji i komunikaciji. Ta tri pojma nas nekako povezuju i bez toga praktično i u vrhunskom sportu, ali i u životu, ako se ne ispoštuju određena pravila, teško da možeš da stigneš do cilja. Ono što je za sport, kada je u pitanju motivacija, važno je uvek da postoji neki cilj. Evo mi se sad pripremamo za Olimpijske igre. Šta će ti veća motivacija? Prvo, da si učesnik Igara. To je nešto što samo po sebi inspiriše, motiviše. Mene kao trenera, da bih mogao nekoga drugoga da inspirišem… Ono što mi se ne dopada, to je što stalno čitam, kao ovde smo imali osam medalja, ovde devet, sad bi trebalo da bude cilj 11 i tako dalje. To se meni uopšte ne sviđa.

Za to su, smatra, potrebni realni ciljevi:

- Ali i oni su teško dostižni. Za to je važno osvežavanje motivacije u tom procesu. To je, naravno, izazovan proces. Opet igrati za reprezentaciju je posebno. Naravno, tu si rođen, to je tvoja zemlja, druge nemaš, nebo iznad tebe samo tvoje, samo tebi pripada. To je jedino tvoje što imaš. Znači i muzika i pesma i sve ostalo i prošlost, istorija, budućnost, himna, zastava - sve su to stvari koje te inspirišu i koje ti povećavaju odgovornost. A, ta odgovornost povećava ličnu motivaciju. Nova generacija, racionalnije gleda na prioritete u životu. Vodili ste reprezentaciju i ekipe kada su pripreme trajale meseca, vodite i sada, da ne pominjemo sve druge okolnosti, kada pripreme traju mesec dana, kada nije više tako veliki jaz između Evrope i NBA, u kvalitativnom smislu.

Koliko ste vi mogli u tim okolnostima da ostanete verni sebi, a koliko ste morali da se prilagođavate?

- Da mene pitaš, pa čekaj, kako se ti sada osećaš u ovim godinama? Kako si uspeo da, kao Mik Džeger, pevaš svoje vreme i da i prodaš to? Bilo je poraza, pa te omalovažavaju, pa kažu, on je već zaspao na tajm-autu, u godinama je i tako dalje, starac. Slušao sam ja to. Čak su me neki pitali šta radi onaj Pešić. Godine donose, iskustvo, ali ako to iskustvo ne znaš da iskoristiš, onda to nije kvalitet. Znači, postaješ bolji ako znaš da koristiš to iskustvo. Evo, igraćemo sa Amerikom ponovo, ne moramo da otkrivamo svoju taktiku Amerikancima, ali nekako i mi nismo ono što smo bili, ni Amerika nije ono što je bila. Verovatno ćemo nešto i da kažemo o košarci koju imamo danas. Znači, nisam ja promenio filozofiju, ja sam se samo prilagodio uslovima ili pokušao da se prilagodim uslovima u kojima smo se takmičili.

Popularnost košarke i formiranje reprezentacije Srbije?

- Kroz ovaj proces, dve godine koliko sam trener reprezentacije, ono što smo uspeli da napravimo, a to je osjećaj koji se stvorio između igrača, da su potrebni jedan drugom. Interes rezultata, uspeha povezuje ljude. Ne moram baš previše ni da te volim, ali te cenim i potreban si mi kako bi mi pomogao da mogu sebe da ostvarim u tom procesu. To važno i kod formiranja ove ekipe. Mi na tu temu vrlo često i pričamo.

Popularnost košarke, sve je veća?

- Zašto je veća? Pa nije to samo zbog 20.000 gledalaca. Da, naravno. Možda bi mi i ranije imali 20.000 gledalaca, pre 10 godina, ali nismo imali arenu, pa smo morali da se guramo tamo u ovim malim dvoranama i tako dalje. Znači, košarka je uvek bila popularna. Neko se sada to, od vremena kada naši najbolji igrači igraju u NBA, povećava. Što ja kažem, Amerika je preko puta, smanjio se okean, tu je, gledamo svaku utakmicu. Gledaju Divca, gledaju Stojakovića, Dončića, Jokića, Bogdanovića, Micića, dokle stigao, može li on i tako dalje. Ove mlade, Jovića, Pokuševskog i ostale, naravno. I ta popularnost, zahvaljujući  NBA koji je ušao u krvotok svih koji vole košarku. Popularnost nikada veća nije bila kad je u pitanju naš sport. Ali su nam se potencijali smanjili – smatra Pešić.