Нада (не) умире

Када видим, ко све данас „оштри перо“ на Сутјесци, дође ми да свим расположивим техникама пропагандно - обавештајног рада, најблаже речено забрињавајуће стање крај Бистрице, претворим у „недостатак среће“ у прошлој сезони. Ипак, у медијски специјални рат против мозга, не могу, и нећу. Стадион крај Бистрице, након завршене сезоне, пун је знакова питања. Једно је сигурно, да одавно, није било тако тихо. Мукла празнина. Уместо дефетизма, који је преплавио Бистрицу, било би спортски чути: Још смо у животу. Но, велико је питање, верује ли још неко у то? Па, шта ако касне два плате. Па, шта, ако се не зна куда плови барка са Бистрице?

Када видим, ко све данас брани Сутјеску, дође ми да их подсетим „Комедија је окончана“. Реч „комедија“ овде ваља схватити у свим њеним значењима, дантеовском  - као израз егзистенцијалне зебње, балзаковском – као социјалну категорију, жанровском – као смешну страну игре. И да не заборавим, људском – као слику немоћи спрам више силе. Но, велико је питање, верује ли, данас више ико још, у то? Да, комедија је окончана, али с парадоксалном могућношћу наставка. То је уосталом, особина комедије – да оно што је апсурдно и готово неоствариво, учини могућим и догођеним. Парадокс је храна комедије.

Који је, дакле, посреди стадијум катаракте, коме се све замућује поглед у никшићком фудбалу, сачињеном пре свега од много фолирања. Па шта, ако сви слободни првотимци, најављују одлазак.

Последњих дана сведоци смо све силине вербалног цунамија, назови локалних политичара, о судбини Сутјеске. Можда се то зове судбина, можда проклетство, али Сутјеска је дефинитивно последњих година на црној листи. На обали Бистрице и даље шетају исте црне мачке. Вербални политички цунами је са Сутјеске скинуо и ону последњу крпицу одеће, скроз је гола и том сликом се многи наслађују.

Неко, ко искрено навија за Сутјеску, подсећа на несретника што је оженио злу жену, па је још и воли и не може замислити живот без ње. Тај навијач једноставно не може изабрати други клуб, него безнадежно остаје одан Сутјесци, која му последњих година најчешће ничим не узвраћа љубав.

Актуелни вербални политички цунамо око Сутјеске и није изненађење. Сада се само од јавностите те антипатије и симпатије, више и не скривају, најважније је нахранити властиту таштину.

Никшић је град у којем су се последњих година на деструкцији добијали поени и углед. Човек се онда нормално пита па зашто би спорт, конкретно фудбал, био ван тих већ устаљених токова. Што је најгоре, равнодушних је сваким даном чини се све више и више. А у ствари кога више и занима што се у политичким саопштењима, око Сутјеске, траже „ишчашени глаголи“ да би се дочарало актуелно стање.

Ништа није случајно. И да. Прозивка је 17. јула. Сви сте добродошли.