ТРАЖИМ РЕЧ – Илић о Радоњићу: Боли ме што се одричемо брзих

По одлуци Драгана Стојковића ко ће се наћи на списку путника на Европско првенство, одсуство једног имена привукло је пажњу. Док су сви други фудбалери који се нису нашли међу 26 имена имали статусе повремених репрезентативаца или још нису дебитовали у дресу с државним грбом, изостанак Немање Радоњића, неизоставног члана тима за мандата садашњег селектора, поделило је јавност. Тако се могу чути - међу лаицима, али и струком - и гласови који сматрају да се за вихорно крило морало наћи место. То је био повод да се редакцији Журнала обрати Момчило Илић, са преко 90 лета огромног животног искуства - тренер 18 клубова, махом у некадашњој Југославији, али и једног у Судану, селектор олимпијске репрезентације, фудбалер Црвене звезде…

- Није ми најјаснији разлог Радоњићевог изостанка, реаговао сам као стручњак, искусан тренер. Играч који поседује такве брзинске способности мора бити део репрезентације. Пре 24 године, на последњем ЕП на ком је наша репрезентација учествовала, Француска је постала шампион. Такмичење је завршено 2. јула, а већ сутрадан је дневни лист, на другој страни, дао интервју са мном, у коме сам анализирао игре нашег, али и француског тима. Још тад сам говорио да је брзина најважнији фактор у фудбалу. Тај лист је излазио и у Хрватској, у којој сам својевремено тренирао Шибеник. Њихови тренери пажљиво су прочитали шта сам имао да кажем и та репрезентација је, због изузетне брзине фудбалера у свим линијима тима, освајала друга и трећа места на СП и ЕП. Наши тренери, на жалост, то нису прочитали. Дипломирао сам са радом на тему „Могућности развоја брзинске издржљивости фудбалера”, али ме нико из Фудбалског савеза није позвао да то преточи у књигу и тако омогући свим тенерима увид у изузетно важну тему.

Мислите ли да Србија не напредује због недостатка брзине?

- Заостајемо на клупском и на репрезентативном нивоу јер немамо играче таквих карактеристика. Сад кад смо га коначно пронашли, олако га се одричемо. Боли ме то као некадашњег фудбалера, тренера, човека који размишља о будућности фудбала. Све више пажње посвећиваће се брзини појединца, али и читавог тима. Екипа која буде имала већи број брзих играча у односу на противника је у предности.

Да ли је брзина била од толиког значаја и у време кад сте ви почињали да играте фудбал, на позицији левог крила?

- Трчао сам 11,07 на 100 метара, а у оно време најбржи спринтери су – 11,02. Један од главних разлога мог преласка у Црвену звезду те 1956. је и тај, уз три гола која сам им дао на пријатељком сусрету у Зајечару. Тимок је славио 3:1, а њихов тренер препознао је моје способности и изјавио почетком октобра: „Упамтите презиме Илић, ускоро ће бити најбоље лево крило Југославије”. Имао сам несрећу да тренери који су ме довели у Звезду напусте клуб и оду у Италију, а тим преузме Миша Павић. Не могу да грешим душу и кажем да ме није волео, додатна невоља за мене била је што је на мојој позицији играо Бора Костић. Радећи касније као тренер, открио сам да се од крила може направити изузетно добар бек, па тадашњем тренеру замерам највише то што ме макар није пробао на тој новој позицији.

Незадовољни минутажом, 1958. отишли сте у Срем из Сремске Митровице?

- Ту ми је тренер био Филиповић, један од твораца београдског Радничког. Тог пролећа имали смо најбоље резултате у Југославији од свих учесника Прве и Друге лиге – победили смо све утакмице. Кад је тренер одлазио у Борац из Чачка молио ме је да пођем са њим као играч, или му помогнем у вођењу тима. Одлучио сам да наставим с школовањем и постанем тренер, јер сам већ завршио средњу фискултурну школу, а затим Вишу тренерску, ДИФ и, потом, специјализирао у Лондону.

Као тренер радили сте у 18 клубова?

- Све је почело у Железничару из Зајечара. Први професионални ангажман имао сам у Струмици. Одатле сам отишао у Бор, чији тренер није имао лиценцу, па им је био потребан неко уз њега на клупи. Увели смо клуб у Прву лигу и играли финале Купа Југославије против Црвене звезде, 1969. То је био највећи успех једног друголигаша у тадашњој држави. На путу до финала побеђивали смо Слободу из Тузле, Раднички из Ниша и Војводину, сви су били прволигаши. Наредну сезону у Првој лиги завршили смо на седмом месту, што је био одличан резултат. Наставио сам каријеру у Дубочицу, па Борцу из Чачка. Вратио сам се у родни Зајечар и преузео Тимок, тад српсколигаша. Играли смо одлично и оба пута победили Топличанин, директног конкурента за улазак у виши ранг. Кад смо већ једном ногом закорачили у Другу лигу, у последња два кола гостовали су нам Таково и Мајданпек, 30. априла и 2. маја. Изгубили смо оба меча због опструкције одређене групе људи којима није било у интересу да Тимок заигра у вишем рангу. Колико је тај тим био квалитетан, говори податак да смо у пролеће 1972, у шеснаестини финала Купа Југославије, на гостовању после пенала поразили ОФК Београд – тим који је имао пет репрезентативаца. Борота је био на голу, Степановић на позицији бека, Гуглета, Петковић и Сантрач, у то време најбољи голгетер Прве лиге.

Наставили сте да мењате клубове?

- Следећа дестинција је Приштина, па Шибеник, где смо имали изузетан пролећни део сезоне. Склопио сам добар тим и за следећу, али је стигао позив Тетекса, а како људи из Шибеника нису испунили све што је договорено отишао сам у Македонију. После две године преузео сам крагујевачки Раднички, који је испао из Прве лиге. Договорена је сарадња на дужи период. Почели смо изузетно и после девет кола били трећи. У том моменту у госте нам је дошла Трепча, а неколицина мојих играча, практично, наместила утакмицу и – поднео сам оставку. У пролеће 1977. поново сам био у Дубочици, помагао  екипи да опстане у лиги. После краће паузе преузео сам Младост из Лучана, тад је играла Зону. Децембра 1980. отишао сам у Прилеп, у Победу, да покушам да им помогнем да уђу у Другу лигу. На почетку припрема из подмлатка узео сам неколицину фудбалера на пробу и међу њима спазио Илију Најдоског, тад је имао 16 и по. Већ на првој припремној утакмици, у Охриду, ставио сам га међу стартере, а Глушевског, до тада стандардног центархалфа, преместио на десног спољњег. Са том екипом побегли смо чак 13 бодова Пелистеру и ушли у виши ранг. Направили смо квалитетан тим, у жељи да појуримо и пласман у Прву лигу, али како ми нису испунили  све обећано, отишао сам.

Уследило је – иностранство?

- Стигао ми је позив из ФСЈ да радим у Судану. Клуб се звао Мерих, из Картума. Отишао сам у јесен 1981, не знајући ништа о фудбалу у том делу света. Освојили смо титулу у првој сезони и изборили се да наредне учествујемо у Афричком купу шампиона. Играли смо против Ал Ахлија из Каира, браниоца трофеја. Петнаестак минута пре краја првог меча промашали смо пенал, недуго, арбитар је досудио једанаестерац за ривала, њихов играч фаулиран је на 18 метара од гола?! Добили су тај меч 1:0 и прошли, јер у реваншу, пред нашим навијачима, није било голова. Убрзо су почели немири у Судану, па сам напустио ту земљу.

Следећи изазов – Напредак?

- Крушевљане сам преузео 1986. и у потпуности изменио играчки кадар. Добро је кренуло, а онда су неки људи из стручног штаба почели са сплеткама. Све је кулминирало после утакмице са Црвеном звездом из Гњилана. Један мој играч, који је и дошао из противничког клуба, уз помоћ саиграча омогућио је гостима да дођу до бода. Те вечери поднео сам оставку, али је у клубу нису прихватили. Невољно сам остао и након последњег тренинга те сезоне саопштио играчима да одлазим у главни град, где ће они доћи у недељу, на меч са ОФК Београдом. Тад је већ у свлачионици гласно најављено да нас чека циркус, а шта је то значило, спознао сам кад смо изгубили 0:7. Радио сам неколико месеци и у тада нижелигашима, попут Чукаричког, Сремца из Војке, Агроуније, а најнижи ранг у коме сам био тренер је Трећа лига Београда (Торлак) – подсетио се на богату каријеру Момчило Илић.