TRAŽIM REČ – Ilić o Radonjiću: Boli me što se odričemo brzih

Po odluci Dragana Stojkovića ko će se naći na spisku putnika na Evropsko prvenstvo, odsustvo jednog imena privuklo je pažnju. Dok su svi drugi fudbaleri koji se nisu našli među 26 imena imali statuse povremenih reprezentativaca ili još nisu debitovali u dresu s državnim grbom, izostanak Nemanje Radonjića, neizostavnog člana tima za mandata sadašnjeg selektora, podelilo je javnost. Tako se mogu čuti - među laicima, ali i strukom - i glasovi koji smatraju da se za vihorno krilo moralo naći mesto. To je bio povod da se redakciji Žurnala obrati Momčilo Ilić, sa preko 90 leta ogromnog životnog iskustva - trener 18 klubova, mahom u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i jednog u Sudanu, selektor olimpijske reprezentacije, fudbaler Crvene zvezde…

- Nije mi najjasniji razlog Radonjićevog izostanka, reagovao sam kao stručnjak, iskusan trener. Igrač koji poseduje takve brzinske sposobnosti mora biti deo reprezentacije. Pre 24 godine, na poslednjem EP na kom je naša reprezentacija učestvovala, Francuska je postala šampion. Takmičenje je završeno 2. jula, a već sutradan je dnevni list, na drugoj strani, dao intervju sa mnom, u kome sam analizirao igre našeg, ali i francuskog tima. Još tad sam govorio da je brzina najvažniji faktor u fudbalu. Taj list je izlazio i u Hrvatskoj, u kojoj sam svojevremeno trenirao Šibenik. Njihovi treneri pažljivo su pročitali šta sam imao da kažem i ta reprezentacija je, zbog izuzetne brzine fudbalera u svim linijima tima, osvajala druga i treća mesta na SP i EP. Naši treneri, na žalost, to nisu pročitali. Diplomirao sam sa radom na temu „Mogućnosti razvoja brzinske izdržljivosti fudbalera”, ali me niko iz Fudbalskog saveza nije pozvao da to pretoči u knjigu i tako omogući svim tenerima uvid u izuzetno važnu temu.

Mislite li da Srbija ne napreduje zbog nedostatka brzine?

- Zaostajemo na klupskom i na reprezentativnom nivou jer nemamo igrače takvih karakteristika. Sad kad smo ga konačno pronašli, olako ga se odričemo. Boli me to kao nekadašnjeg fudbalera, trenera, čoveka koji razmišlja o budućnosti fudbala. Sve više pažnje posvećivaće se brzini pojedinca, ali i čitavog tima. Ekipa koja bude imala veći broj brzih igrača u odnosu na protivnika je u prednosti.

Da li je brzina bila od tolikog značaja i u vreme kad ste vi počinjali da igrate fudbal, na poziciji levog krila?

- Trčao sam 11,07 na 100 metara, a u ono vreme najbrži sprinteri su – 11,02. Jedan od glavnih razloga mog prelaska u Crvenu zvezdu te 1956. je i taj, uz tri gola koja sam im dao na prijateljkom susretu u Zaječaru. Timok je slavio 3:1, a njihov trener prepoznao je moje sposobnosti i izjavio početkom oktobra: „Upamtite prezime Ilić, uskoro će biti najbolje levo krilo Jugoslavije”. Imao sam nesreću da treneri koji su me doveli u Zvezdu napuste klub i odu u Italiju, a tim preuzme Miša Pavić. Ne mogu da grešim dušu i kažem da me nije voleo, dodatna nevolja za mene bila je što je na mojoj poziciji igrao Bora Kostić. Radeći kasnije kao trener, otkrio sam da se od krila može napraviti izuzetno dobar bek, pa tadašnjem treneru zameram najviše to što me makar nije probao na toj novoj poziciji.

Nezadovoljni minutažom, 1958. otišli ste u Srem iz Sremske Mitrovice?

- Tu mi je trener bio Filipović, jedan od tvoraca beogradskog Radničkog. Tog proleća imali smo najbolje rezultate u Jugoslaviji od svih učesnika Prve i Druge lige – pobedili smo sve utakmice. Kad je trener odlazio u Borac iz Čačka molio me je da pođem sa njim kao igrač, ili mu pomognem u vođenju tima. Odlučio sam da nastavim s školovanjem i postanem trener, jer sam već završio srednju fiskulturnu školu, a zatim Višu trenersku, DIF i, potom, specijalizirao u Londonu.

Kao trener radili ste u 18 klubova?

- Sve je počelo u Železničaru iz Zaječara. Prvi profesionalni angažman imao sam u Strumici. Odatle sam otišao u Bor, čiji trener nije imao licencu, pa im je bio potreban neko uz njega na klupi. Uveli smo klub u Prvu ligu i igrali finale Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde, 1969. To je bio najveći uspeh jednog drugoligaša u tadašnjoj državi. Na putu do finala pobeđivali smo Slobodu iz Tuzle, Radnički iz Niša i Vojvodinu, svi su bili prvoligaši. Narednu sezonu u Prvoj ligi završili smo na sedmom mestu, što je bio odličan rezultat. Nastavio sam karijeru u Dubočicu, pa Borcu iz Čačka. Vratio sam se u rodni Zaječar i preuzeo Timok, tad srpskoligaša. Igrali smo odlično i oba puta pobedili Topličanin, direktnog konkurenta za ulazak u viši rang. Kad smo već jednom nogom zakoračili u Drugu ligu, u poslednja dva kola gostovali su nam Takovo i Majdanpek, 30. aprila i 2. maja. Izgubili smo oba meča zbog opstrukcije određene grupe ljudi kojima nije bilo u interesu da Timok zaigra u višem rangu. Koliko je taj tim bio kvalitetan, govori podatak da smo u proleće 1972, u šesnaestini finala Kupa Jugoslavije, na gostovanju posle penala porazili OFK Beograd – tim koji je imao pet reprezentativaca. Borota je bio na golu, Stepanović na poziciji beka, Gugleta, Petković i Santrač, u to vreme najbolji golgeter Prve lige.

Nastavili ste da menjate klubove?

- Sledeća destincija je Priština, pa Šibenik, gde smo imali izuzetan prolećni deo sezone. Sklopio sam dobar tim i za sledeću, ali je stigao poziv Teteksa, a kako ljudi iz Šibenika nisu ispunili sve što je dogovoreno otišao sam u Makedoniju. Posle dve godine preuzeo sam kragujevački Radnički, koji je ispao iz Prve lige. Dogovorena je saradnja na duži period. Počeli smo izuzetno i posle devet kola bili treći. U tom momentu u goste nam je došla Trepča, a nekolicina mojih igrača, praktično, namestila utakmicu i – podneo sam ostavku. U proleće 1977. ponovo sam bio u Dubočici, pomagao  ekipi da opstane u ligi. Posle kraće pauze preuzeo sam Mladost iz Lučana, tad je igrala Zonu. Decembra 1980. otišao sam u Prilep, u Pobedu, da pokušam da im pomognem da uđu u Drugu ligu. Na početku priprema iz podmlatka uzeo sam nekolicinu fudbalera na probu i među njima spazio Iliju Najdoskog, tad je imao 16 i po. Već na prvoj pripremnoj utakmici, u Ohridu, stavio sam ga među startere, a Gluševskog, do tada standardnog centarhalfa, premestio na desnog spoljnjeg. Sa tom ekipom pobegli smo čak 13 bodova Pelisteru i ušli u viši rang. Napravili smo kvalitetan tim, u želji da pojurimo i plasman u Prvu ligu, ali kako mi nisu ispunili  sve obećano, otišao sam.

Usledilo je – inostranstvo?

- Stigao mi je poziv iz FSJ da radim u Sudanu. Klub se zvao Merih, iz Kartuma. Otišao sam u jesen 1981, ne znajući ništa o fudbalu u tom delu sveta. Osvojili smo titulu u prvoj sezoni i izborili se da naredne učestvujemo u Afričkom kupu šampiona. Igrali smo protiv Al Ahlija iz Kaira, branioca trofeja. Petnaestak minuta pre kraja prvog meča promašali smo penal, nedugo, arbitar je dosudio jedanaesterac za rivala, njihov igrač fauliran je na 18 metara od gola?! Dobili su taj meč 1:0 i prošli, jer u revanšu, pred našim navijačima, nije bilo golova. Ubrzo su počeli nemiri u Sudanu, pa sam napustio tu zemlju.

Sledeći izazov – Napredak?

- Kruševljane sam preuzeo 1986. i u potpunosti izmenio igrački kadar. Dobro je krenulo, a onda su neki ljudi iz stručnog štaba počeli sa spletkama. Sve je kulminiralo posle utakmice sa Crvenom zvezdom iz Gnjilana. Jedan moj igrač, koji je i došao iz protivničkog kluba, uz pomoć saigrača omogućio je gostima da dođu do boda. Te večeri podneo sam ostavku, ali je u klubu nisu prihvatili. Nevoljno sam ostao i nakon poslednjeg treninga te sezone saopštio igračima da odlazim u glavni grad, gde će oni doći u nedelju, na meč sa OFK Beogradom. Tad je već u svlačionici glasno najavljeno da nas čeka cirkus, a šta je to značilo, spoznao sam kad smo izgubili 0:7. Radio sam nekoliko meseci i u tada niželigašima, poput Čukaričkog, Sremca iz Vojke, Agrounije, a najniži rang u kome sam bio trener je Treća liga Beograda (Torlak) – podsetio se na bogatu karijeru Momčilo Ilić.