Пут до Олимпа је трновит. Малобројни и најбољи стекну право да учествују на највећем такмичењу. Кроз густо трње прошла је и Изабела Лупулеску, девојчица из Уздина, која је после две деценије вратила женски стони тенис на олимпијску мапу и постала прва представница Србије. Наиме, давне 2004. у Атини Силвија Ердељи је представљала Србију и Црну Гору.
Ово је требало да се деси већ пре четири године, али је Изабели за длаку измакло учешће у Токију. Још увек постоје недоречености и недоумице шта се заправо десило да српска представница не оде на Игре у јапанску престоницу после отказивања комплетног тима Северне Кореје.
- Била сам прва резерва за Токио у синглу. Знало се да ће Северна Кореја да откаже због короне и по свим рачуницама, било је сигурно да ћу ући кад Азијати откажу па се помере квоте. Они су били на листи захваљујући екипном, тако да су се ослободила три места – објашњава Лупулеску. – Уместо Кореје ушла је Француска. Поредак на ранг листи се променио, отворило се више места и због играчица које су прошле преко Европских игара...
Систем квалификација који прво није био доступан, а касније постао нејасан, унео је потпуну пометњу.
- Не могу да тврдим да је неко правило постојало, можда ми нисмо знали за њега. Не знам да ли је промењено у последњем тренутку, али ја на те Игре нисам отишла. Углавном, кад је Кореја отказала, Француска је ушла, Барбора Балажова је остала на квоти за ранг листу уместо на листи са Европских игара, ушла је Швеђанка Кристина Шалберг, а за место резерве коришћено је правило по коме та позиција припада играчици која је играла на Европским квалификацијама у четвртфиналу, а најбоље је рангирана на светској ранг листи...
Да би читаоци схватили праве димензије хаотичне ситуације, треба поменути да се све то решило недељу дана пред старт Токија, после два месеца, како се испоставило, лажне наде.
- У то време смо се борили и са свим проблемима које нам је донела корона. Нисам могла да путујем, нисам могла бар на кратко да се склоним негде, док нам коначно не кажу ко иде ко не иде. Морала сам да седим код куће и да чекам да објаве ко ће ићи и то је урађено две недеље пре почетка Олимпијских игара. Месец дана сам била ни на небу ни на земљи чекајући резултате.
Та прича је архивирана.
- После ударца који сам доживела због Токија неколико дана нисам знала да ли ћу имати снаге да све поновим. Била сам пољуљана, али сам схватила да ни сама нисам веровала да ћу отићи на те Игре од старта. Била сам исувише млада и нисам ни знала колико вредим и колико сам имала шанси док није дошло два три месеца пред старт Игара. Година пре Токија је прошла у јурењу бодова за микс са Александром Каракашевићем, јер смо тако желели да прођемо на Игре . Мешовити дубл је био у фокусу и онда сам само у једном тренутку постала свесна да имам довољно бодова за Игре.
Лупулскуова даље најставља:
- Токио нисам јурила, Париз је била друга прича. Кад ми је место исклизнуло за длаку, одлучила сам да ћу за Париз дати све од себе. Нисам хтела да дозволим себи да се кајем касније и да мислим да се нисам безрезервно посветила циљу. И стварно, после Токија сам много радила са психологом јер је требало да се прво вратим на ноге.
Изабела је поред психолога, ангажовала и нутриционисту, кондиционе тренинге је променила, а годину дана пре Париза и студије фармације је ставила на пузу одмах пошто је постала апсолвент. Само су Игре биле у жижи.
- Токио ми је много значио. Схватила сам колико волим стони тенис и колико желим да успем. Он је био прекретница. Пробудио такву жељу да не могу да објасним. Колико год да је била тужна ситуација која се десила, помогла ми је да постанем боља играчица. Све сам схватила озбиљније, професионалније и почела да гризем јаче, за Париз. Сад кад враћам филм уназад мислим да ми је тај Токио помогао да очврснем и да поново пронађем разлог зашто волим стони тенис. Да схватим колико ми значи и колико желим да одем на Европске игре....
Заустављамо се због лапсуса: Европске игре?
- О Боже још увек не верујем да идем на Олимпијске игре. Ето....невероватно је, тешко је још увек прихватити да се сан остварио, ни језик ме не слуша.
Настављамо...
- Кад сам почела да „јурим“ Париз, несрећа ме је пратила у серији. Морала сам да сакупљам бодове по турнирима, а жреб ме је из недеље у недељу на свим меридијаним уништавао. Питање жреба је чиста срећа, компјутер вам извади име, нема то везе са умећем и квалитетом, а ја сам једно две године имала нон-стоп Азијаткиње на старту. Имала сам осећај да нема пролаза, ударала сам главом о зид. У једном моменту сам стала и запитала се да ли је ово знак да не треба да више идем на турнире. Трудила сам се, радила, давала све од себе, а онда дођем на турнир и у првом колу добијем добру Кинескињу, фантастичну Јапанку....стално непремостиве препреке. У једном моменту то ме је пољуљало и демотивисало.
Лупулеску „премотава“ филм на турнир у Нигерији у мају прошле године. После чистилишта, изгубљених мечева у првим колима од фаворизавованих Азијаткиња, ум је кренуо у свој вид обрачуна.
- Сећам се да сам у Нигерији у првом колу изгубила 2:3 од Азијаткиње и тад ми је „кликнуло“. Питала сам се зашто мислим да не могу да их победим, зашто себе спутавам размишљањима колико су јаки. То је било тачно годину дана пре Олимпијских игара, кад су почели да се рачунају турнири за бодовање за игре. Већ на следећем турниру у Хавирову, добила сам три Азијаткиње и пласирала се у четвртфинале. Тамо сам на разлику изгубила од Кинескиње. У исто време смо и Сабина и ја у дублу победиле Кинескиње. То ми је помогло да схватим да без обзира што имам тежак пут, ако хоћу да успем морам преко њих. Не вреди очајавати и очекивати да ће некад бити лакше. То што је мој пут тежи треба да ме мотивише да будем боља.После су у Бугарској пале још две Азијаткиње и Хана Араповић и поново сам ушла у четврфинале где ме је зауставила Кинескиња.
У Том периоду победила је и осам такмичарки из Тајпеха.
- И даље сам имала тежак жреб, али сам ојачала. Кад сам поставила објаву на Инстаграму после једне од небројаних победа, репрезентативка азијске селекције ми је у коментару написала „Убица Тајпежанки“. Очврснула сам и схватила колико сам добра и како могу да читам њихову игру.
Дочекала је својих пет минута и да је жреб „погледа“.
- Сећам се да сам у једном моменту мислила да немам шансе. Био је то Сингапур. Изгубила са 2:3 – 11:9 а на 2:2 10:9 сам добила пардон лопту. Фалило је толико мало и тад сам мислила да ћу узети више бодова. Онда је долазио Бејрут где сам на старту добила другог носиоца из Тајпеха, а онда наредне недеље првог и одбрану из Кореје. Три турнира су пропала и отишла низ воду. Мислила сам да више нема шансе.
Међутим иако га није било у првобитном календару, убачен је Сауди смеш.
- Надовезало се и да нисам баш тад могла да отпутујем за Хавиров који био планиран, морала сам да га откажем због проблема око визе. Испоставило се да сам добила две недеље да се лепо спремим за јак турнир на који уопште нисмо рачунали.
Одморила се и тренирала. Коцкице су почеле да се склапају.
- То се десило у Саудијској Арабији. Искористила сам прилику максимално. Све оно што нисам имала среће сам наплатила тамо. Нису то биле лоше играчица, добила сам јаке које ми леже: Тин Тин Хо, Сару Хан Фу, Георгину Поту...Никад до сад нисам играла против ње, али сам је победила. Мислила сам да нећу моћи, али као да је неко наводио лоптице у том мечу. Све су погађале сто.
То је омогућило Изабели да уђе у главни жреб на смешу где је чекала Дина Мешреф, 24. на свету или 103 места боље пласирана од Изабеле у том тренутку.
- Претходна три пута сам изгубила од ње, али тад сам била убеђена и сигурна да ћу је победити. Знала сам да ће та победа да ме одведе на Олимписјке игре. Нисам излазила из сале. Имала сам два дана између групне фазе и главног жреба и тренирала сам од јутра до мрака. Нисам могла да спавам пред меч. Имала сам и помоћ. Имала сам пет мечева и сваки пут ми је била тренер и водила ме друга играчица: прва два су ме водиле Хрватице Хана Араповић и Ивана Малобабић, затим, Сабина Шурјан, онда Чилеанка Паулина Вега и на крају против Кинекиње Сун, Канађанка Ајви Лиао.
То је дотакло и болну тему да наши трепрезентативци по белом свету углавном иду без тренера, јер нема новца. И оно мало што се нађе троши се да уопште отпутују. Препуштени су сами себи и „другарицама“ које их воде.
- Прве две године сам сама финансирала одлазак на турнире. Друге играчице су имале велику предност јер су од кад се завршио Токио играле све могуће турнире на свим континентима. Нисам могла финансијски да испратим све и да путујем у Бразил, Кореју...зато сам увек била слабије пласирана на ранг листи него што сам вредела. Морала сам да правим резултат на изузетно јаким турнирима у Европи. Да се разумемо ни они нису јефтини, али су сигурно увек најјачи. Нисам могла да скупљам бодове на неким егзотичним дестинацијама где је конкуренција била слабија.
Изузетак су само грен смешови где је смештај био плаћен, а Лупулеску је улагала у пут.
На ближим дестинацијама, новац се штедео тако што су Изабела и Сабина Шурјан саме возиле до дестинација, саме биле једна другој тренер...
- Сад кад све погледам не бих ништа променила. Све је вредело.
ПАЛАЧИНКЕ НАЈВЕЋА СЛАБОСТ
Изабела је од малих ногу посвећена циљу стоном тенису. Од неког ко је живот посветио тренинзима и спорту, ко је беспрекоран студент и апсолвент Фармацеутског факултета на медицинској биохемији било је занимљиво чути, шта је била највећа жртва у овом олимпијском циклусу.
- Нисам хтела да дозволим ни један део онога што је у мојој моћи остане неурађен. Ангажовала сам и нутриционисту. Сви који ме знају, знају да не волим поврће и да су моја слабост палачинке и чоколада... Толико сам желела да се пласирам да сам комплетну исхрану променила, а то је нешто што ми је најтеже пало. Увек сам радила кондицију озбиљно, али сад сам почела да радим само оно што ће ми унапредити још више стони тенис, неку вештину. Годину дана пре Париза сам, пошто сам постала апсолвент, паузирала. Скроз сам оставила са стране да би се максимално фокусирала на Париз – рекла је Изабела.
ПОСЕБНА ЧАСТ - ПРИПРЕМЕ СА РУМУНКАМА
Румунија и Немачка се већ годинама туку ко је најбољи у Европи и налазе се у самом светском врху. Кад је у питању стони тенис Румунија као и сви врхунски тимови не дели своје знање и не дозвољава никоме да га краде, али могу да га поделе у ретким приликама.
- Разговарала сам са њиховим стручним тимом и дозволили су ми да последњи део припрема радим са њима. То је изузетна част и пресрећна сам због тога – рекао је Изабела.
СА КРАЈА НА КРАЈ СВЕТА У БОРБИ ЗА БОДОВЕ
Пут је био мукотропан, али Изабела је истакла да је имала помоћ:
- Ипак, последњих шест месеци кад је Париз почео да се појављује на хоризонту имали смо помоћ Олимпијског комитета и Савез нам је платио колико је могао, као и Општина Ковачица. Помогла је и Јола. Помоћ ОКС ми је обезбедила много турнира. Од краја јануара до сад код куће нисам била више од четири пет дана укупно да их спојим. Углавном су то били турнири, понекад Бундеслига...Било је страшно тешко. Нису то били спојени турнири Загреб – Љубљана. Него путујете на један континент, па се вратите, па на други па се вратите. Била сам у Кореји на Светском првенству, па се вратила кући па ишла у Сингапур, па ишла у Бејрут, па кући и онда у Аргентину. У сред лета отпутовала сам тамо где је била зима, разболела се на оној хладноћи и морала да се вратим право на турнир у Загребу. Иако сам била болесна морала да сам да играм јер би ми узели бодове. Морала сам да се појавим под температуром. Путовала сам по 20 сати да би сутрадан играла меч. Кад вам се онда појави Кинекиња, можете да замислите колики је то ударац.
ЛИЧНА КАРТА
Изабела Лупулеску (167 цм)
Рођена 7. новембра 1999. у Уздину.
У млађим категоријама освојила је седам медаља на светским и европским првенствима.
За сениорску репрезентацију дебитовала је на Европском појединачном првенству 2016. године, а на Светском појединачном првенству годину касније. На екипном ЕП први пут је играла 2017, а СП годину касније.
Прву међународну сениорску медаљу, бронзану, освојила је фебруара 2019. у мешовитим паровима са Александром Каракашевићем на турниру ИТТФ Челенџ плус серије у Португалији, што им је обезбедило и учешће на Европским играма.
У априлу на Светском првенству у Будимпешти стигла је до другог кола у синглу и тако се нашла међу 64 најбоље на свету. Маја исте године у пару са Сабином Шурјан, освојила је бронзу на челенџу Србија опен.
Фебруара 2020, прво је одбранила бронзу са Каракашевићем у Португалији, затим и бронзану медаљу у Будимпешти на ИТТФ Светском туру, што је уједно била прва медаља за Изабелу на том нивоу.
Рођена у стонотениској породици и рођака је прослављеног Илије Лупулескуа, стони тенис је почела да тренира са пет година.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
