Izabela Lupulesku: Bol posle Tokija me je lansirao u Pariz

Put do Olimpa je trnovit. Malobrojni i najbolji steknu pravo da učestvuju na najvećem takmičenju. Kroz gusto trnje prošla je i Izabela Lupulesku, devojčica iz Uzdina, koja je posle dve decenije vratila ženski stoni tenis na olimpijsku mapu i postala prva predstavnica Srbije. Naime, davne 2004. u Atini Silvija Erdelji je predstavljala Srbiju i Crnu Goru.

Ovo je trebalo da se desi već pre četiri godine, ali je Izabeli za dlaku izmaklo učešće u Tokiju. Još uvek postoje nedorečenosti i nedoumice šta se zapravo desilo da srpska predstavnica ne ode na Igre u japansku prestonicu posle otkazivanja kompletnog tima Severne Koreje.

- Bila sam prva rezerva za Tokio u singlu. Znalo se da će Severna Koreja da otkaže zbog korone i po svim računicama, bilo je sigurno da ću ući kad Azijati otkažu pa se pomere kvote. Oni su bili na listi zahvaljujući ekipnom, tako da su se oslobodila tri mesta – objašnjava Lupulesku. – Umesto Koreje ušla je Francuska. Poredak na rang listi se promenio, otvorilo se više mesta i zbog igračica koje su prošle preko Evropskih igara...

Sistem kvalifikacija koji prvo nije bio dostupan, a kasnije postao nejasan, uneo je potpunu pometnju.

- Ne mogu da tvrdim da je neko pravilo postojalo, možda mi nismo znali za njega. Ne znam da li je promenjeno u poslednjem trenutku, ali ja na te Igre nisam otišla. Uglavnom, kad je Koreja otkazala, Francuska je ušla, Barbora Balažova je ostala na kvoti za rang listu umesto na listi sa Evropskih igara, ušla je Šveđanka Kristina Šalberg, a za mesto rezerve korišćeno je pravilo po kome ta pozicija pripada igračici koja je igrala na Evropskim kvalifikacijama u četvrtfinalu, a najbolje je rangirana na svetskoj rang listi...

Da bi čitaoci shvatili prave dimenzije haotične situacije, treba pomenuti da se sve to rešilo nedelju dana pred start Tokija, posle dva meseca, kako se ispostavilo, lažne nade.

- U to vreme smo se borili i sa svim problemima koje nam je donela korona. Nisam mogla da putujem, nisam mogla bar na kratko da se sklonim negde, dok nam konačno ne kažu ko ide ko ne ide. Morala sam da sedim kod kuće i da čekam da objave ko će ići i to je urađeno dve nedelje pre početka Olimpijskih igara. Mesec dana sam bila ni na nebu ni na zemlji čekajući rezultate.

Ta priča je arhivirana.

- Posle udarca koji sam doživela zbog Tokija nekoliko dana nisam znala da li ću imati snage da sve ponovim. Bila sam poljuljana, ali sam shvatila da ni sama nisam verovala da ću otići na te Igre od starta. Bila sam isuviše mlada i nisam ni znala koliko vredim i koliko sam imala šansi dok nije došlo dva tri meseca pred start Igara. Godina pre Tokija je prošla u jurenju bodova za miks sa Aleksandrom Karakaševićem, jer smo tako želeli da prođemo na Igre . Mešoviti dubl je bio u fokusu i onda sam samo u jednom trenutku postala svesna da imam dovoljno bodova za Igre.

Lupulskuova dalje najstavlja:

- Tokio nisam jurila, Pariz je bila druga priča. Kad mi je mesto iskliznulo za dlaku, odlučila sam da ću za Pariz dati sve od sebe. Nisam htela da dozvolim sebi da se kajem kasnije i da mislim da se nisam bezrezervno posvetila cilju. I stvarno, posle Tokija sam mnogo radila sa psihologom jer je trebalo da se prvo vratim na noge.

Izabela je pored psihologa, angažovala i nutricionistu, kondicione treninge je promenila, a godinu dana pre Pariza i studije farmacije je stavila na puzu odmah pošto je postala apsolvent. Samo su Igre bile u žiži.

- Tokio mi je mnogo značio. Shvatila sam koliko volim stoni tenis i koliko želim da uspem. On je bio prekretnica. Probudio takvu želju da ne mogu da objasnim. Koliko god da je bila tužna situacija koja se desila, pomogla mi je da postanem bolja igračica. Sve sam shvatila ozbiljnije, profesionalnije i počela da grizem jače, za Pariz. Sad kad vraćam film unazad mislim da mi je taj Tokio pomogao da očvrsnem i da ponovo pronađem razlog zašto volim stoni tenis. Da shvatim koliko mi znači i koliko želim da odem na Evropske igre....

Zaustavljamo se zbog lapsusa: Evropske igre?

- O Bože još uvek ne verujem da idem na Olimpijske igre. Eto....neverovatno je, teško je još uvek prihvatiti da se san ostvario, ni jezik me ne sluša.

Nastavljamo...

- Kad sam počela da „jurim“ Pariz, nesreća me je pratila u seriji. Morala sam da sakupljam bodove po turnirima, a žreb me je iz nedelje u nedelju na svim meridijanim uništavao. Pitanje žreba je čista sreća, kompjuter vam izvadi ime, nema to veze sa umećem i kvalitetom, a ja sam jedno dve godine imala non-stop Azijatkinje na startu. Imala sam osećaj da nema prolaza, udarala sam glavom o zid. U jednom momentu sam stala i zapitala se da li je ovo znak da ne treba da više idem na turnire. Trudila sam se, radila, davala sve od sebe, a onda dođem na turnir i u prvom kolu dobijem dobru Kineskinju, fantastičnu Japanku....stalno nepremostive prepreke. U jednom momentu to me je poljuljalo i demotivisalo.

Lupulesku „premotava“ film na turnir u Nigeriji u maju prošle godine. Posle čistilišta, izgubljenih mečeva u prvim kolima od favorizavovanih Azijatkinja, um je krenuo u svoj vid obračuna.

- Sećam se da sam u Nigeriji u prvom kolu izgubila 2:3 od Azijatkinje i tad mi je „kliknulo“. Pitala sam se zašto mislim da ne mogu da ih pobedim, zašto sebe sputavam razmišljanjima koliko su jaki. To je bilo tačno godinu dana pre Olimpijskih igara, kad su počeli da se računaju turniri za bodovanje za igre. Već na sledećem turniru u Havirovu, dobila sam tri Azijatkinje i plasirala se u četvrtfinale. Tamo sam na razliku izgubila od Kineskinje. U isto vreme smo i Sabina i ja u dublu pobedile Kineskinje. To mi je pomoglo da shvatim da bez obzira što imam težak put, ako hoću da uspem moram preko njih. Ne vredi očajavati i očekivati da će nekad biti lakše. To što je moj put teži treba da me motiviše da budem bolja.Posle su u Bugarskoj pale još dve Azijatkinje i Hana Arapović i ponovo sam ušla u četvrfinale gde me je zaustavila Kineskinja.

U Tom periodu pobedila je i osam takmičarki iz Tajpeha.

- I dalje sam imala težak žreb, ali sam ojačala. Kad sam postavila objavu na Instagramu posle jedne od nebrojanih pobeda, reprezentativka azijske selekcije mi je u komentaru napisala „Ubica Tajpežanki“. Očvrsnula sam i shvatila koliko sam dobra i kako mogu da čitam njihovu igru.

Dočekala je svojih pet minuta i da je žreb „pogleda“.

- Sećam se da sam u jednom momentu mislila da nemam šanse. Bio je to Singapur. Izgubila sa 2:3 – 11:9 a na 2:2 10:9 sam dobila pardon loptu. Falilo je toliko malo i tad sam mislila da ću uzeti više bodova. Onda je dolazio Bejrut gde sam na startu dobila drugog nosioca iz Tajpeha, a onda naredne nedelje prvog i odbranu iz Koreje. Tri turnira su propala i otišla niz vodu. Mislila sam da više nema šanse.

Međutim iako ga nije bilo u prvobitnom kalendaru, ubačen je Saudi smeš.

- Nadovezalo se i da nisam baš tad mogla da otputujem za Havirov koji bio planiran, morala sam da ga otkažem zbog problema oko vize. Ispostavilo se da sam dobila dve nedelje da se lepo spremim za jak turnir na koji uopšte nismo računali.

Odmorila se i trenirala. Kockice su počele da se sklapaju.

- To se desilo u Saudijskoj Arabiji. Iskoristila sam priliku maksimalno. Sve ono što nisam imala sreće sam naplatila tamo. Nisu to bile loše igračica, dobila sam jake koje mi leže: Tin Tin Ho, Saru Han Fu, Georginu Potu...Nikad do sad nisam igrala protiv nje, ali sam je pobedila. Mislila sam da neću moći, ali kao da je neko navodio loptice u tom meču. Sve su pogađale sto.

To je omogućilo Izabeli da uđe u glavni žreb na smešu gde je čekala Dina Mešref, 24. na svetu ili 103 mesta bolje plasirana od Izabele u tom trenutku.

- Prethodna tri puta sam izgubila od nje, ali tad sam bila ubeđena i sigurna da ću je pobediti. Znala sam da će ta pobeda da me odvede na Olimpisjke igre. Nisam izlazila iz sale. Imala sam dva dana između grupne faze i glavnog žreba i trenirala sam od jutra do mraka. Nisam mogla da spavam pred meč. Imala sam i pomoć. Imala sam pet mečeva i svaki put mi je bila trener i vodila me druga igračica: prva dva su me vodile Hrvatice Hana Arapović i Ivana Malobabić, zatim, Sabina Šurjan, onda Čileanka Paulina Vega i na kraju protiv Kinekinje Sun, Kanađanka Ajvi Liao.

To je dotaklo i bolnu temu da naši treprezentativci po belom svetu uglavnom idu bez trenera, jer nema novca. I ono malo što se nađe troši se da uopšte otputuju. Prepušteni su sami sebi i „drugaricama“ koje ih vode.

- Prve dve godine sam sama finansirala odlazak na turnire. Druge igračice su imale veliku prednost jer su od kad se završio Tokio igrale sve moguće turnire na svim kontinentima. Nisam mogla finansijski da ispratim sve i da putujem u Brazil, Koreju...zato sam uvek bila slabije plasirana na rang listi nego što sam vredela. Morala sam da pravim rezultat na izuzetno jakim turnirima u Evropi. Da se razumemo ni oni nisu jeftini, ali su sigurno uvek najjači. Nisam mogla da skupljam bodove na nekim egzotičnim destinacijama gde je konkurencija bila slabija.

Izuzetak su samo gren smešovi gde je smeštaj bio plaćen, a Lupulesku je ulagala u put.

Na bližim destinacijama, novac se štedeo tako što su Izabela i Sabina Šurjan same vozile do destinacija, same bile jedna drugoj trener...

- Sad kad sve pogledam ne bih ništa promenila. Sve je vredelo.