Од Хамбурга на северу до Минхена на југу Савезне Републике Немачке у току су утакмице ЕУРО 24, уз све оно што те утакмице великог улога или залога собом носе у резултатском и такмичарском смислу. Пратећа појава су „силне“ анализе, стручне најаве, коментари, статистика и томе сличне теме, у којима, као да се заборавља да је фудбал пре свега игра. Игра о којој је творац стихова „Оде радости“ рекао: „Човек се игра само онда када је у пуном значењу речи човек, и он је само онда човек када се игра.“
У антрополошким анализама важности фудбала издвајају се његове четири битне карактеристике: игра, такмичење, спектакл и симбол. Игра је непредвидива категорија, мада има јасна правила, такмичење неизвесно, што је неједном потврђено – да фудбал често преокрене оно, што је очигледно.
Европско првенство вероватно одражава ово више него било које друго такмичење, пошто је имало осам различитих победника на последњих девет турнира. Једино је Шпанија 2008. и 2012. прекинула иначе константан низ нових шампиона. И поред тога , како лондонски Индепендент пише: „...да се овај турнир дешава на континенту који има више проблема него што се може рећи у било ком тренутку од оснивања догађаја 1960...“, ипак милиони навијача који су допутовали на континенталну забаву одражавају нову универзалност европског фудбала, чиме се доказује и потврђује виталност и разноликост коју европски фудбал има.
Као пример те универзалне привлачности, може илустровати и податак од 16 000 волонтера из 124 земље света, који су изабрани међу 146 000 фудбалских ентузијаста, који су поднели пријаве за волонтерско учешће.
На улицама градова у којима се утакмице играју, трговима и фан-зонама, навијачи постају саставни део те игре - фудбала пуне радости, спектакла и страсти. Траје својеврсни навијачки фестивал, са елементима уметничког перформанса, који своју драматуршку и изведбену кулминацију има на трибинама стадиона. Уметнички доживљај трибина радости, спектакла и страсти појачан је и „костимографијом“ навијача, који у дресовима репрезентације своје земље нису само публика, већ непосредни актери представе зване фудбал.
Утакмице на стадионима са играчима и навијачима нису замишљене нити измаштане – оне су стварне и потпуно „жива слика“, која се мења и претапа , али не неком од компјутерских анимација или по алгоритмима вештачке интелигенције, која управља, „дигиталним хуманоидима“, већ неописивим осјећајем узбуђења, љубави, радости, лепоте у изразу срчаности занесењачке преданости и спонтане искрености припадности.
Фудбалски чин постаје уметнички перформанс, који увек са собом носи магичне и неисцрпне хоризонте инспирације, оригиналности и аутентичности. И сваки пут је другачији
У фан зонама, које постају место окупљања навијача пред утакмицу, али и место дружења, са осмишљеним уметничким и културним садржајима, присутне су и одлике и манифестације идентитетских култура земаља учесница.
Концерти, изложбе, пројекција филмова, радионице , пројекат Фан. Тастик... Разноликост догађаја и пројеката оличава и мото посебног програма уметности и културе за УЕФА ЕУРО 2024. “Додирнути фудбалом”, који отвара простор за игру и разноликост личног и емоционалног контакта са фудбалом и скреће пажњу на индивидуалне, обједињујуће аспекте игре која је ту за свакога. Фокус је на вредностима као што су кохезија и опште добро, који обликују и фудбал и културу - посебно у свести о све мањем значају ових важних, друштвено уједињујућих снага.
Општу популарност фудбала – феномена самог по себи даје Паскал Бонифаце (2002) у својој књизи Геополитика фудбала: “Фудбал је у свету раширенији него демократија, интернет или тржишна економија.” Истина, то је записано пре више од двадесет година, што не мења на значењу да фудбал делује као механизам националне солидарности промовишући осећај идентитета и заједништва и националне лојалност. Ричард Ђулијаноти сматра да је управо “фудбал једна од великих културних установа, попут образовања и масовних медија, који обликује и гради националне идентитете у целом свету”.
У свету у коме преовладава комерцијализам и конзумеризам, изразито наглашене и незајажљиве глобализације, чисто спортско такмичење, а европско првенство у фудбалу за мушкарце поготово, уједињује жељу за националним престижем , актуелизирајући и додатно афирмишући национални идентитет подршком репрезентацији своје земље.
У тој „подршци“, а она то није – напротив, управо је супротност , понеки жељни самопромоције и инструментализације проблема, које европски континент има, (а који нису мимоићи ни земљу организатора и домаћина) екстремним и нецивилизованим манифестацијама сопствене немоћи, доказују да не припадају нити европском фудбалу, нити племенитој визији уједињења фудбалом у срцу Европе.
Крајем двадестог века, од стране социолога, који су упозоравали да се фудбал све више објашњава и коментарише у сегментима резултата и новца, а мање изучава у сферама социјалног и културног феномена, јасно се упозоравало да је фудбал спорт који најбоље представља највиши ниво цивилизације модерног друштва кроз 22 играча на терену и готово безброј конфигурација у којима се они могу наћи.
Као што при завршетку представе гледалац може да осети катарзу, такође може навијач; за време трајање те представе, биле спортске или театралне, могуће је уложити свако своје осећање, сваку своју наду и разочарање, осећања која у толикој количини човек може у редовном животу испољити тек неколико пута, и при завршетку тог догађаја се вратити себи, изаћи из те средине, и са мало или нимало последица вратити у своје пређашње стање, где се не може тако лако драти, плакати или еуфорично скакати. Овакав догађај се обичним језиком често назива вентил, али вентил који стварају милиони, са оволико ритуала и страсти, у оволиком броју и софистицираности, није вентил, већ портал; портал ка нечему што иначе не постоји. И та магија која нам фали у дневном животу можемо наћи на терену, као и на позорници; не увек са успехом, али увек са покушајем.
Арсен Венгер говорио је својевремено, да је успех победе и у животу и у фудбалу претворити садашњост у уметност. Фудбал јесте уметност, која невидљиви чини видљивим, а непредвидљиво извесним. И то је ЕУРО 2024 у досадашњем току игре извесно показао, у охрабрујућем налету навијачке страсти као симболу „старомодне радости турнира“ – пуних трибина које славе фудбал.
„Уједињени фудбалом. Уједињени у срцу Европе“ – званичан је слоган УЕФА ЕУРО 2024. Вишезначност и вишеасоцијативност ове поруке – поклича, али и апела, прерасло је у својеврсни симбол страсти , искрене спонтаности и опуштајуће напетости, пламен наде, као у стиховима званичне химне ЕУРО 24 – (ОВДЕ ЗАЈЕДНО ФАЈЕР) „и за дивно чудо подиже нас, када се осећамо ниско, да блистамо као море злата, као милион дијаманата на небу...
У ШТУТГАРТУ НАЈВИШЕ ФАН ЗОНА
Организатори су се заиста потрудили, (и поред свих проблема са којима су суочени) да те фан зоне буду на локацијама знаменитости градова домаћина такмичења. У Дизелдорфу су поред поменутог Шауспилплаца још две фан зоне: Бургплац (6500) и Рајнуфер (5000). У Минхену: Олимпијски парк за максимално 25000 људи; У Берлину, Рајштаг (10000), Бранденбуршка капија (30 000); У Келну, Хојмаркт (7500 људи), Танцбрунен (12500 људи); У Дортмунду: Фриденсплац (6500), и Вестфаленпарк (25000). У Франкфурту је фан зона Мајнуфер (10.000 за јавно гледање, без ограничења у суседној области); у Гелзенкирхену: Нордштернпарк (6000 плус јавна површина за још 6 000); У Хамбургу: Хајлигенгајстфелд у општини Ст. Паули (11000 плус јавна површина за још 40000); у Лајпцигу: Аугустусплац (4000 плус јавна површина за још 8000); У Штутгарту је највише Фан зона: Шлосплац (30000), Шилерплац, Марктплац, и Карлсплац (неограничено).


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.