У поплави надристручњака, популиста приземне реторике, саморекламера просечних каријера преквалификованих у дежурне критичаре, к'о запетих пушака да свуда и свагда на галаму и уз полуаргументе подиђу маси и распире јој, као у случају дебакла репрезентације Србије на ЕП у Немачкој, оправдану разочараност, бљеснуо је као глас разума, господствен и елоквентан, начичкан знањем кадар да непогрешиво скенирајући проблем апострофира суштину и, богатији од горенаведених за визију, понуди и решење.
Александар Јанковић, најпрепознатљивији као тренер Црвене звезде, селектор младе репрезентације Србије и, до почетка текуће године, (замислите кад сте под лупом милијарду и четирсто милиона људи) Кине, данас и сутра пред читаоцима Журнала!
- Да, рекох да смо стратешки, по мало, сваке године од топ нивоа, устремљеног напред. У чему се то највише огледа? У губитку присуства, имамо све мање играча у најјачим лигама. Тренд. Узмемо ли СП у Јужној Африци 2010. као репрезентативну тачку - појавили смо се са огромним бројем фудбалера с битним улогама у врхунским клубовима - у слободном смо паду. Подсетићу, Видић у Манчестер јунајтеду, Дејан Станковић у Интеру, Ивановић у Челзију, Пантелић у Ајаксу... Подвлачим: поента је у улози, не у трансферу! Кад смо фокусирани на дневну причу, слушамо шта се говори и пише, баратаћемо увек астрономским цифрама за наше играче и милионским трансферима, срж – ти бисери, по одласку у европске великане, немају улоге.
Интересантна тема, за „дубинско” размишљање!
- Причао сам о гарнитури наших у Енглеској којих више нема, па о лигама као што су холандска, белгијска... где имамо само по једног играча, некад - 20. Главни проблем кренуће оног момента кад „новозеландска” генерација сиђе са сцене, златни Орлићи „пуне” репрезентацију, од 26 у Немачкој – осморица. На те момке додао бих Луку Јовића, Миленковића... Можемо да очекујемо да ће у наредном, четворогодишњем циклусу, квалификационом за СП, па ЕП, да буду носиоци, међутим, оно што не видимо – од тих осам петорица су већ заменила јаче лиге слабијима?!
Јанковић набраја:
- Бабић је отишао из Шпаније у Русију, Сергеј Милинковић Савић из Италије у Саудијску Арабију, Гаћиновић из Немачке у Грчку, Живковић из Португалије у Грчку, Максимовић из Шпаније у Грчку.
Уздах...
- То је, што се мене тиче, позитивно, иду у потрази за улогама и минутажом. Поздрављам! Ти момци, као генерација и индивидуално, најбоље су што Србија има. Биће носиоци, где год да играју. Оно што ме брине: у периоду кад смо изгубили пет играча из немачке, португалске и шпанске лиге нисмо послали у њих ниједног?! У Енглеској смо, својевремено, имали шесторицу, сад - само Сашу Лукића у Фуламу!
Разочарање у гласу:
- Константно смо сконцентрисани на крајности: дизање у небеса или јавно линчовање и док се тиме бавимо, интензивно и усредсређени на личне односе, наше играчко присуство на топ нивоу експресно се смањује. То је проблем...
Александар „сецира”:
- Погледате ли медије, имамо играче од 10, 15, 20 милиона око којих се отима пола Европе, ал' реално – ниједног да је отишао на велику сцену и заиграо као Деки, Бане, Немања... У последњих пет година продали смо петорицу у Манчестер сити: браћу Илић, Тедића, Гордића и Мијатовића, преласци су донели новац, међутим, момци су остали без икакве улоге и кренули по позајмицама. Шта сад имамо? Лука Илић је поново у Звезди, има и оних који, уопште, не играју. Дошли смо у ситуацију да се наши највећи трансфери, Гордић из Ситија и Лазетић, на „велика врата” у Милану, после године неиграња враћају у ТСЦ?! Поента је да су у том процесу од годину и по играчи изгубили силно време, српски фудбал бисере, ако је до профила, кадре да заиграју на ЕП. Профитирали су само они што су их продали, нико други!
Пауза...
- Уколико се у склапању екипе руководимо минутажом играча у клубовима, спуштаћемо се све ниже. Поента није у трансферу, зависи од клуба, профила играча, личних и менаџерских контаката, већ у улози фудбалера у екипи. Е, то смо изгубили, тај проблем превазилази било које кадровско решење.
Нова амплитуда у тоналитету...
- Можете да доведете и Клопа за селектора, на позицији левог бека, да не говоримо о десном који не постоји, имаћете Младеновића, 1991. годиште и Костића, 1992. Антић (1994), члан Друловићеве генерације из Литваније, није успео да се наметне, Антонов (1995), „Новозеланђанин”, такође је из разноразних разлога сличне судбине. После њих – ништа. Можете да кажете: имамо Алексу Терзића (1999), океј, једини на озбиљном нивоу. Између – седам генерација без икога! А, од Терзића до, рецимо, класе Вирца, Мусијале (2003), Мејнуа (2005), Јамала (2007)... опет никога. Од Костића... 12 и више генерација?!
„Центаршут” за...
- Можете да доведете кога год хоћете, није проблем, али свако ће да се суочи са истим - не може да измисли левог бека, мора да користи неког од постојећих. Ми као фудбал, систем, морамо неком да обезбедимо избор, па он с њим да барата и, такође, буде одговоран. Исто тако, неко мора да сноси последице зашто у седам генерација немамо левог бека? Поента: за такве ствари нико никад у српском фудбалу није одговарао.
Јанковић, очигледно – фудбалска ризница, постаје (још) конкретнији:
- Имате позицију „деветке”, са сложеном хијерархијом по годиштима: Митровић 1994, Јовић 1997, Влаховић 2000, Ратков 2003, између Јовељић и Ђорђе Јовановић – 1999. У преводу, постоји избор. С друге стране, за Тадића нисмо испројектовали замену, иако капитен има 35 година! Упитам ли вас ко је наследник и ви кажете – Самарџић, слажем се, али појавио се пре две године јер се определио да игра за Србију. Није морао! Тадић је тад имао 33, ми – били без замене.
То није све...
- Па, Живковић, најбољи на СП до 20 година, одскакао је и правио разлику. Сад, има 28, а ми... нисмо исфабриковали ниједног по Андријином профилу. Број 1 на планети, али... Без пресликаног модела стављеног у систем!
Брзински узлет:
- А, шта је Родри него апгрејдована верзија Бускетса?! Или Педри, Дани Олмо... Ћавија, Фабрегаса, Инијесте. Мората – Тореса! Не ради се о томе ко је бољи, свако је добар, већ видите да постоји линија при одабиру играча. Личе, иду по истом шаблону. А, Србија? После Митровића - Влаховић, па Ратков, сутра, прекосутра Лазетић, Сремчевић... подсећају фигуром један на другог, али на позицији Тадића, те десног бека - никога. На левом беку рупу од седам генерација?! Систем вам се склапа насумично, ништа се не пројектује... Где шта падне!
Свака му је „к'о у Његоша”...
- Морате, пре свега, да имате играче с физичким карактеристикама да испрате ривале на топ нивоу. Ту лежи опасност, не да ли ћете да се пласирате на неко такмичење. Да је пао гол против Данске и Србија заиграла у осмини финала, Пикси би преко ноћи постао тактички „мастермајнд”, најбољи тренер на првенству. Проблем је суштински и чека те иза ћошка, ваља се годинама. Не примећујемо га зато што смо сконцентрисани на личне сукобе или екстремна осећања. Рекох, дизање у небеса или јавни линч. Увек су међусобни односи били важнији од реалног проблема. Кад прођу генерације 1995, 1996, 1997. немаш ниједну да изгура пет играча за А тим у истом моменту.
Свима занимљиво: шта је то ново донело ЕП у Немачкој и због чега ми то нисмо успели да испратимо?
- Прво, најјачи утисак оставиле су репрезентације с најбољом организацијом и распоређеним улогама: Швајцарска, Аустрија, Словенија, Шпанија... Сви, с правом, апострофирају Словенију као пример спартанског дефанзивног система пуног пожртвовања, међутим... С тог, дефанзивног аспекта одушевила ме је Шпанија: има највећи степен агресивности у притиску на лопту, најбрже реакције по изгубљеној лопти и највећи ниво интензитета унутар блока. Фасцинантно - демонстрација силе, уз сав офанзиван потенцијал. Иначе, Швајцарска, Аустрија и Словенија на терену делују као клуб, велики комплимент – кад играчи, с много мање проведеног времена у репрезентацији, дођу до тог степена синхронизације.
Јанковић акцентује „најважнију” тезу:
- Раније су постојале разне тренерске, фудбалске школе: француска, енглеска, италијанска – као дефанзивнија, холандска – „један на један”, отворен систем офанзивне оријентације... Из Холандије сте добијали „вингере”, кадре да газе, Французи су „пунили” фудбал физички моћним задњим везним, од Десаија, Макелелеа, Кантеа... Немци су имали традицију „деветки”: Хрубеш, Герд Милер, Клинсман, Руди Фелер... Предатори, газе и мељу дефанзивно и офанзивно, дају голове. Могли сте да препознате из које школе фудбала играч долази. А, данас...
Понављамо: а, данас...
- Видећете играче сличних профила. Мусијала, Вирц, Педри, Вилијамс, Јамал, Баркола, нешто старији Коман, па Мејну... Без обзира из које школе фудбала долазе вредности леже на истим квалитетима: брзи, под притиском технички опремљени, лако решавају „један на један”, имају велики аеробни капацитет... Видели сте Јамала, нема ни 17, ал' с којом лакоћом игра 120 минута!
И, повратак у наше двориште:
- Ми, у том профилисању, остали смо на габариту, физички доминантним момцима, неретко спорим, преспорим за овај систем фудбала. Клубови топ нивоа, из Енглеске, Шпаније, Француске, Холандије... тешко ће да купе вашег играча брзински неспособног да испарира. Ми смо и даље у гурању у такмичење прерано, бирању дечака корпулентнијих од вршњака, кадрих да са 10, 12 година на тај свој плус праве разлику. Јури се резултат, тренери посежу за формиранијом децом. Тешко стављамо у тим неког клинца с техничким потенцијалом, физички инфериорног. Можемо ли да замислимо Јамала, има и сад „30 кила са све креветом”, у неком нашем клубу? Вероватно би предност добио играч од 185, способан да с центра постигне гол јер на супротној страни голман не може да дохвати пречку. И, све то не би ли обезбедио тренеру, клубу, школи фудбала... титулу на, рецимо, Купу пријатељства на Златибору.
БРЗИНА НАМ НИЈЕ ЕЛИМИНАТОРНА У ИЗБОРУ ИГРАЧА
Најважнија компонента модерног фудбала – брзина. Генетски каскамо, или...?
- Не каскамо, увек можете све и свуда да нађете, само што нешто морате више да тражите. У Немачкој можете да пронађете „виц” играча, али ће да вам буде потребно више времена него да одете на Копакабану.
Има ли код нас „богомданих” региона?
- Екстремно смо талентовани, једино што су та деца, махом технички супериорна, у неком тренутку физичког развоја инфериорна и ми их због преране јурњаве за резултатом остављамо по страни. У великом броју случајева се разочарају, неретко батале. А, онда, сусретнемо се са сазнањем да клинци који су нам у раном узрасту донели резултат са 15, 16, 17, 18 не могу да направе нешто велико. Добро, можда су нам дотле нешто донели – за „си-ви”, али... Мора да постоји однос између овлашћења и одговорности: гарантујете ли да неко може, исто тако - не може, морате то да потпишете. У складу с тим будете и одговорни, логично је да се нападач кад промаши три зицера пресели на клупу.
Битна је и брзина размишљања, реакције?
- Анализирамо ли критеријум за селекцију играча, у великом броју случајева одаберемо момке без великог простора за напредак у том правцу. Спорог у старту, то се с постојањем медицинских тестова лако одреди, не можете много да убрзате. Ако у фази развоја аеробног капацитета јурите резултат, приоритет ћете да ставите на другу страну. Сензитивна фаза ће да прође, то што нисте урадили тад, нећете никад!
Да ли нам је, конкретно, у овој, Пиксијевој репрезентацији недостајало брзих играча, ако јесте – на којим позицијама?
- Генерално, недостаје нам увек брзине. Ето, чак и у тој кадетској репрезентацији, полуфиналисти ЕП. Кад се одмота, размота, спусти до доле, не стављамо брзину као елиминаторну ствар у бирању играча. А, напољу је приоритетна...
Е, онда смо баш у проблему...
Е, ОВО СУ ВЕЛИКИ ЧЕКАЛИ ДА ВИДЕ ОД ПАВЛОВИЋА
По параметрима УЕФА, највећу брзину од Орлова на ЕП развио је штопер – Страхиња Павловић?
- Није велика филозофија увидети да Павловић има потенцијал за топ ниво. Корак који га је до сада од тога делио - у смислу тактичке дисциплине: да остане на позицији, бира моменте кад ће да се појави у фази напада, не иде с лоптом у ногама и узима велики ризик, не напада постављену одбрану... То је, наравно, долазило из превелике жеље.
Поправља ли то?
- Страхиња је, суштински, један од највећих добитака са ЕП. Корак начињен у Немачкој – нешто што су велики велики клубови чекали да виде од њега. За искорак у каријери.
АНДЕРЛЕХТ НЕЋЕ ДА КУПИ ОД НАС ОНО ШТО ПОСЛЕ НЕ МОЖЕ ДА ПРОДА
Некад нам је број фудбалера на топ нивоу био десет, 15, 20, сад је само Саша Лукић у Фуламу. Случајност, или осека квалитета?
- Осека је тешка реч, реалније је да се каже – мање испоручујемо оно што им треба. Немају разлог за куповину код нас. А, имали су навику, добра искуства...
Јанковић, радећи у Локерену, Мехелену и Стандарду, познаје Белгију „као џеп”:
- Ето, Андерлехт, Митровићу и Миливојевићу степеник ка Енглеској, пре и после гол машине Фулама и капитена Кристал Паласа продавао је играче на Острво. Денис Прат преко Италије, Тилеманс и Доку Француске... Линија Београд – Брисел постоји, само што смо у једном тренутку престали да испоручујемо оно што траже. Исто што и Манчестер сити, на пример, од њих! Поента: нема нас у Андерлехту јер немамо шта да понудимо. Само смо нестали!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
