U poplavi nadristručnjaka, populista prizemne retorike, samoreklamera prosečnih karijera prekvalifikovanih u dežurne kritičare, k'o zapetih pušaka da svuda i svagda na galamu i uz poluargumente podiđu masi i raspire joj, kao u slučaju debakla reprezentacije Srbije na EP u Nemačkoj, opravdanu razočaranost, bljesnuo je kao glas razuma, gospodstven i elokventan, načičkan znanjem kadar da nepogrešivo skenirajući problem apostrofira suštinu i, bogatiji od gorenavedenih za viziju, ponudi i rešenje.
Aleksandar Janković, najprepoznatljiviji kao trener Crvene zvezde, selektor mlade reprezentacije Srbije i, do početka tekuće godine, (zamislite kad ste pod lupom milijardu i četirsto miliona ljudi) Kine, danas i sutra pred čitaocima Žurnala!
- Da, rekoh da smo strateški, po malo, svake godine od top nivoa, ustremljenog napred. U čemu se to najviše ogleda? U gubitku prisustva, imamo sve manje igrača u najjačim ligama. Trend. Uzmemo li SP u Južnoj Africi 2010. kao reprezentativnu tačku - pojavili smo se sa ogromnim brojem fudbalera s bitnim ulogama u vrhunskim klubovima - u slobodnom smo padu. Podsetiću, Vidić u Mančester junajtedu, Dejan Stanković u Interu, Ivanović u Čelziju, Pantelić u Ajaksu... Podvlačim: poenta je u ulozi, ne u transferu! Kad smo fokusirani na dnevnu priču, slušamo šta se govori i piše, barataćemo uvek astronomskim ciframa za naše igrače i milionskim transferima, srž – ti biseri, po odlasku u evropske velikane, nemaju uloge.
Interesantna tema, za „dubinsko” razmišljanje!
- Pričao sam o garnituri naših u Engleskoj kojih više nema, pa o ligama kao što su holandska, belgijska... gde imamo samo po jednog igrača, nekad - 20. Glavni problem krenuće onog momenta kad „novozelandska” generacija siđe sa scene, zlatni Orlići „pune” reprezentaciju, od 26 u Nemačkoj – osmorica. Na te momke dodao bih Luku Jovića, Milenkovića... Možemo da očekujemo da će u narednom, četvorogodišnjem ciklusu, kvalifikacionom za SP, pa EP, da budu nosioci, međutim, ono što ne vidimo – od tih osam petorica su već zamenila jače lige slabijima?!
Janković nabraja:
- Babić je otišao iz Španije u Rusiju, Sergej Milinković Savić iz Italije u Saudijsku Arabiju, Gaćinović iz Nemačke u Grčku, Živković iz Portugalije u Grčku, Maksimović iz Španije u Grčku.
Uzdah...
- To je, što se mene tiče, pozitivno, idu u potrazi za ulogama i minutažom. Pozdravljam! Ti momci, kao generacija i individualno, najbolje su što Srbija ima. Biće nosioci, gde god da igraju. Ono što me brine: u periodu kad smo izgubili pet igrača iz nemačke, portugalske i španske lige nismo poslali u njih nijednog?! U Engleskoj smo, svojevremeno, imali šestoricu, sad - samo Sašu Lukića u Fulamu!
Razočaranje u glasu:
- Konstantno smo skoncentrisani na krajnosti: dizanje u nebesa ili javno linčovanje i dok se time bavimo, intenzivno i usredsređeni na lične odnose, naše igračko prisustvo na top nivou ekspresno se smanjuje. To je problem...
Aleksandar „secira”:
- Pogledate li medije, imamo igrače od 10, 15, 20 miliona oko kojih se otima pola Evrope, al' realno – nijednog da je otišao na veliku scenu i zaigrao kao Deki, Bane, Nemanja... U poslednjih pet godina prodali smo petoricu u Mančester siti: braću Ilić, Tedića, Gordića i Mijatovića, prelasci su doneli novac, međutim, momci su ostali bez ikakve uloge i krenuli po pozajmicama. Šta sad imamo? Luka Ilić je ponovo u Zvezdi, ima i onih koji, uopšte, ne igraju. Došli smo u situaciju da se naši najveći transferi, Gordić iz Sitija i Lazetić, na „velika vrata” u Milanu, posle godine neigranja vraćaju u TSC?! Poenta je da su u tom procesu od godinu i po igrači izgubili silno vreme, srpski fudbal bisere, ako je do profila, kadre da zaigraju na EP. Profitirali su samo oni što su ih prodali, niko drugi!
Pauza...
- Ukoliko se u sklapanju ekipe rukovodimo minutažom igrača u klubovima, spuštaćemo se sve niže. Poenta nije u transferu, zavisi od kluba, profila igrača, ličnih i menadžerskih kontakata, već u ulozi fudbalera u ekipi. E, to smo izgubili, taj problem prevazilazi bilo koje kadrovsko rešenje.
Nova amplituda u tonalitetu...
- Možete da dovedete i Klopa za selektora, na poziciji levog beka, da ne govorimo o desnom koji ne postoji, imaćete Mladenovića, 1991. godište i Kostića, 1992. Antić (1994), član Drulovićeve generacije iz Litvanije, nije uspeo da se nametne, Antonov (1995), „Novozelanđanin”, takođe je iz raznoraznih razloga slične sudbine. Posle njih – ništa. Možete da kažete: imamo Aleksu Terzića (1999), okej, jedini na ozbiljnom nivou. Između – sedam generacija bez ikoga! A, od Terzića do, recimo, klase Virca, Musijale (2003), Mejnua (2005), Jamala (2007)... opet nikoga. Od Kostića... 12 i više generacija?!
„Centaršut” za...
- Možete da dovedete koga god hoćete, nije problem, ali svako će da se suoči sa istim - ne može da izmisli levog beka, mora da koristi nekog od postojećih. Mi kao fudbal, sistem, moramo nekom da obezbedimo izbor, pa on s njim da barata i, takođe, bude odgovoran. Isto tako, neko mora da snosi posledice zašto u sedam generacija nemamo levog beka? Poenta: za takve stvari niko nikad u srpskom fudbalu nije odgovarao.
Janković, očigledno – fudbalska riznica, postaje (još) konkretniji:
- Imate poziciju „devetke”, sa složenom hijerarhijom po godištima: Mitrović 1994, Jović 1997, Vlahović 2000, Ratkov 2003, između Joveljić i Đorđe Jovanović – 1999. U prevodu, postoji izbor. S druge strane, za Tadića nismo isprojektovali zamenu, iako kapiten ima 35 godina! Upitam li vas ko je naslednik i vi kažete – Samardžić, slažem se, ali pojavio se pre dve godine jer se opredelio da igra za Srbiju. Nije morao! Tadić je tad imao 33, mi – bili bez zamene.
To nije sve...
- Pa, Živković, najbolji na SP do 20 godina, odskakao je i pravio razliku. Sad, ima 28, a mi... nismo isfabrikovali nijednog po Andrijinom profilu. Broj 1 na planeti, ali... Bez preslikanog modela stavljenog u sistem!
Brzinski uzlet:
- A, šta je Rodri nego apgrejdovana verzija Busketsa?! Ili Pedri, Dani Olmo... Ćavija, Fabregasa, Inijeste. Morata – Toresa! Ne radi se o tome ko je bolji, svako je dobar, već vidite da postoji linija pri odabiru igrača. Liče, idu po istom šablonu. A, Srbija? Posle Mitrovića - Vlahović, pa Ratkov, sutra, prekosutra Lazetić, Sremčević... podsećaju figurom jedan na drugog, ali na poziciji Tadića, te desnog beka - nikoga. Na levom beku rupu od sedam generacija?! Sistem vam se sklapa nasumično, ništa se ne projektuje... Gde šta padne!
Svaka mu je „k'o u Njegoša”...
- Morate, pre svega, da imate igrače s fizičkim karakteristikama da isprate rivale na top nivou. Tu leži opasnost, ne da li ćete da se plasirate na neko takmičenje. Da je pao gol protiv Danske i Srbija zaigrala u osmini finala, Piksi bi preko noći postao taktički „mastermajnd”, najbolji trener na prvenstvu. Problem je suštinski i čeka te iza ćoška, valja se godinama. Ne primećujemo ga zato što smo skoncentrisani na lične sukobe ili ekstremna osećanja. Rekoh, dizanje u nebesa ili javni linč. Uvek su međusobni odnosi bili važniji od realnog problema. Kad prođu generacije 1995, 1996, 1997. nemaš nijednu da izgura pet igrača za A tim u istom momentu.
Svima zanimljivo: šta je to novo donelo EP u Nemačkoj i zbog čega mi to nismo uspeli da ispratimo?
- Prvo, najjači utisak ostavile su reprezentacije s najboljom organizacijom i raspoređenim ulogama: Švajcarska, Austrija, Slovenija, Španija... Svi, s pravom, apostrofiraju Sloveniju kao primer spartanskog defanzivnog sistema punog požrtvovanja, međutim... S tog, defanzivnog aspekta oduševila me je Španija: ima najveći stepen agresivnosti u pritisku na loptu, najbrže reakcije po izgubljenoj lopti i najveći nivo intenziteta unutar bloka. Fascinantno - demonstracija sile, uz sav ofanzivan potencijal. Inače, Švajcarska, Austrija i Slovenija na terenu deluju kao klub, veliki kompliment – kad igrači, s mnogo manje provedenog vremena u reprezentaciji, dođu do tog stepena sinhronizacije.
Janković akcentuje „najvažniju” tezu:
- Ranije su postojale razne trenerske, fudbalske škole: francuska, engleska, italijanska – kao defanzivnija, holandska – „jedan na jedan”, otvoren sistem ofanzivne orijentacije... Iz Holandije ste dobijali „vingere”, kadre da gaze, Francuzi su „punili” fudbal fizički moćnim zadnjim veznim, od Desaija, Makelelea, Kantea... Nemci su imali tradiciju „devetki”: Hrubeš, Gerd Miler, Klinsman, Rudi Feler... Predatori, gaze i melju defanzivno i ofanzivno, daju golove. Mogli ste da prepoznate iz koje škole fudbala igrač dolazi. A, danas...
Ponavljamo: a, danas...
- Videćete igrače sličnih profila. Musijala, Virc, Pedri, Vilijams, Jamal, Barkola, nešto stariji Koman, pa Mejnu... Bez obzira iz koje škole fudbala dolaze vrednosti leže na istim kvalitetima: brzi, pod pritiskom tehnički opremljeni, lako rešavaju „jedan na jedan”, imaju veliki aerobni kapacitet... Videli ste Jamala, nema ni 17, al' s kojom lakoćom igra 120 minuta!
I, povratak u naše dvorište:
- Mi, u tom profilisanju, ostali smo na gabaritu, fizički dominantnim momcima, neretko sporim, presporim za ovaj sistem fudbala. Klubovi top nivoa, iz Engleske, Španije, Francuske, Holandije... teško će da kupe vašeg igrača brzinski nesposobnog da isparira. Mi smo i dalje u guranju u takmičenje prerano, biranju dečaka korpulentnijih od vršnjaka, kadrih da sa 10, 12 godina na taj svoj plus prave razliku. Juri se rezultat, treneri posežu za formiranijom decom. Teško stavljamo u tim nekog klinca s tehničkim potencijalom, fizički inferiornog. Možemo li da zamislimo Jamala, ima i sad „30 kila sa sve krevetom”, u nekom našem klubu? Verovatno bi prednost dobio igrač od 185, sposoban da s centra postigne gol jer na suprotnoj strani golman ne može da dohvati prečku. I, sve to ne bi li obezbedio treneru, klubu, školi fudbala... titulu na, recimo, Kupu prijateljstva na Zlatiboru.
BRZINA NAM NIJE ELIMINATORNA U IZBORU IGRAČA
Najvažnija komponenta modernog fudbala – brzina. Genetski kaskamo, ili...?
- Ne kaskamo, uvek možete sve i svuda da nađete, samo što nešto morate više da tražite. U Nemačkoj možete da pronađete „vic” igrača, ali će da vam bude potrebno više vremena nego da odete na Kopakabanu.
Ima li kod nas „bogomdanih” regiona?
- Ekstremno smo talentovani, jedino što su ta deca, mahom tehnički superiorna, u nekom trenutku fizičkog razvoja inferiorna i mi ih zbog prerane jurnjave za rezultatom ostavljamo po strani. U velikom broju slučajeva se razočaraju, neretko batale. A, onda, susretnemo se sa saznanjem da klinci koji su nam u ranom uzrastu doneli rezultat sa 15, 16, 17, 18 ne mogu da naprave nešto veliko. Dobro, možda su nam dotle nešto doneli – za „si-vi”, ali... Mora da postoji odnos između ovlašćenja i odgovornosti: garantujete li da neko može, isto tako - ne može, morate to da potpišete. U skladu s tim budete i odgovorni, logično je da se napadač kad promaši tri zicera preseli na klupu.
Bitna je i brzina razmišljanja, reakcije?
- Analiziramo li kriterijum za selekciju igrača, u velikom broju slučajeva odaberemo momke bez velikog prostora za napredak u tom pravcu. Sporog u startu, to se s postojanjem medicinskih testova lako odredi, ne možete mnogo da ubrzate. Ako u fazi razvoja aerobnog kapaciteta jurite rezultat, prioritet ćete da stavite na drugu stranu. Senzitivna faza će da prođe, to što niste uradili tad, nećete nikad!
Da li nam je, konkretno, u ovoj, Piksijevoj reprezentaciji nedostajalo brzih igrača, ako jeste – na kojim pozicijama?
- Generalno, nedostaje nam uvek brzine. Eto, čak i u toj kadetskoj reprezentaciji, polufinalisti EP. Kad se odmota, razmota, spusti do dole, ne stavljamo brzinu kao eliminatornu stvar u biranju igrača. A, napolju je prioritetna...
E, onda smo baš u problemu...
E, OVO SU VELIKI ČEKALI DA VIDE OD PAVLOVIĆA
Po parametrima UEFA, najveću brzinu od Orlova na EP razvio je štoper – Strahinja Pavlović?
- Nije velika filozofija uvideti da Pavlović ima potencijal za top nivo. Korak koji ga je do sada od toga delio - u smislu taktičke discipline: da ostane na poziciji, bira momente kad će da se pojavi u fazi napada, ne ide s loptom u nogama i uzima veliki rizik, ne napada postavljenu odbranu... To je, naravno, dolazilo iz prevelike želje.
Popravlja li to?
- Strahinja je, suštinski, jedan od najvećih dobitaka sa EP. Korak načinjen u Nemačkoj – nešto što su veliki veliki klubovi čekali da vide od njega. Za iskorak u karijeri.
ANDERLEHT NEĆE DA KUPI OD NAS ONO ŠTO POSLE NE MOŽE DA PRODA
Nekad nam je broj fudbalera na top nivou bio deset, 15, 20, sad je samo Saša Lukić u Fulamu. Slučajnost, ili oseka kvaliteta?
- Oseka je teška reč, realnije je da se kaže – manje isporučujemo ono što im treba. Nemaju razlog za kupovinu kod nas. A, imali su naviku, dobra iskustva...
Janković, radeći u Lokerenu, Mehelenu i Standardu, poznaje Belgiju „kao džep”:
- Eto, Anderleht, Mitroviću i Milivojeviću stepenik ka Engleskoj, pre i posle gol mašine Fulama i kapitena Kristal Palasa prodavao je igrače na Ostrvo. Denis Prat preko Italije, Tilemans i Doku Francuske... Linija Beograd – Brisel postoji, samo što smo u jednom trenutku prestali da isporučujemo ono što traže. Isto što i Mančester siti, na primer, od njih! Poenta: nema nas u Anderlehtu jer nemamo šta da ponudimo. Samo smo nestali!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
